“Kradljivica knjiga” australijskog pisca Markusa Zusaka (Markus Zusak) delo je neverovatnog zamaha. Naši čitaoci imaju, zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna, priliku da pročitaju ovaj majstorski napisan roman. Radnja, smeštena u period Drugog svetskog rata, deluje tako da su reč i književnost spas od ratnih neprilika. Na samom početku, upoznajemo se sa posebnim pripovedačem zbog koga će delo biti još zanimljivije širokom krugu čitalaca.
Naime, priču pripoveda Smrt, koja nam predstavlja glavnu junakinju romana, devetogodišnju devojčicu Lizel (Liesel), upravo kada ona i njen mlađi brat napuštaju dom i roditelje koji pod prisilom odlaze u koncentracioni logor, a decu šalju novoj porodici u blizini Minhena.
Najsvetlija strana romana bavi se temom prijateljstva i humanosti, u čijem se središtu nalazi mala Lizel. Ona upoznaje novog komšiju, dečaka Rudija Štajnera (Rudi Steiner), koji joj postaje najbolji prijatelj, vezuje se za Hansa (Hans), novog staratelja, potom za Maksa Vandenburga (Max Vandenburg), izbeglog Jevreja koji se krije u podrumu doma Hubermanovih… Međutim, rat je poguban ne samo za Lizel, već i za njenu novu porodicu. Nad njima se nadvija oblak crnila i Smrt polako zatvara krug u kom, na kraju, ostaje samo Lizel. Devojčicu će Smrt posetiti tri puta. Ipak, koji od ta tri puta će biti poguban po Lizel? Stranice ove knjige će vam otkriti tu i mnoge druge tajne duboko skrivene.
Kao glavna dva nadahnuća za književno stvaranje autor navodi dva naslova, “Starac i more” i “Odrastanje Gilberta Grejpa”. Neprestano piše od šesnaeste godine, a za delo “Kradljivica knjiga” osvojio je brojne nagrade.
“Ljudi primećuju boje dana samo pri njegovom početku ili kraju, a meni je sasvim jasno da se dan svakim trenutkom kreće kroz mnoštvo senki i tonova. Najobičniji sat može se sastojati od hiljada različitih boja. Voštanožutih, plavih ispljunutih iz oblaka. Tmurnih tama. Radeći ovakav posao, iskreno se trudim da ih primećujem.”
“Nagnula se dole i pogledala njegovo beživotno lice i onda je Lizel poljubila svog najboljeg prijatelja, Rudija Štajnera, meko i stvarno, u usne. Ukus im je bio prašnjav i sladak. Ukus im je bio kao kajanje u senkama drveća i u sjaju kolekcije odela jednog anarhiste. Ljubila ga je dugo i mekano i kada se odvojila, dodirnula mu je usta prstima. Ruke su joj drhtale, usne su joj bile pune i još jednom se nagnula, ovoga puta je izgubila kontrolu i pogrešno procenila. Zubi su im se sudarili u uništenom svetu Ulice Himel.”
“Mrzela sam reči i volela sam ih i nadam se da sam ih dobro sročila.”
Sara Hadžić je veliki zaljubljenik u književnost, prirodu i druženje. Uživa u dugim šetnjama po plaži i prelepim zalascima sunca. Užasno je romantična i nada se da će jednog dana upoznati svoju srodnu dušu. Iskrena, komunikativna, otvorena, tvrdoglava. Obožava da piše, čita, voli muziku- pored porodice i prijatelja, te tri stvari je apsolutno karakterišu. Vodi se parolom ”Bolje da uradiš nešto pa da se kaješ, nego da ne uradiš ništa.”
