Moj prvi posao je biti sestra i to shvatam ozbiljno

Moj prvi posao je biti sestra i to shvatam ozbiljno

strana 1 od 2

Kako vreme prolazi, sve više verujem u trenutke. Onda kada se pojavi magija, sunce izađe, obučem najnoviju bluzu, podignem se na štikle, kada lepo izvučem trepavice (a to se ne dešava često), kada sam godinu starija, a lepša, kada se svaki moj dan obogati nekim novim poznanstvom, skrivenim pogledom iz prikrajka, lepom šetnjom ili možda dodirom mojih dveju najlepših sestara. Nikad vam ne pričam o njima, ali one su takav spoj koji mene svakodnevno uveseljava da meni ništa više u životu ne treba. Dobro, treba mi i dečko, završen fakultet, diploma da je okačim mački o rep i smisao u životu koji će me činiti srećnom, a ostalo je sve prolazno.

Slika 11 Moj prvi posao je biti sestra i to shvatam ozbiljno

Neraskidiva veza

A kad bolje razmislim, treba nam sve ono u čemu možemo zajedno da uživamo. A ako hoćete da zavirite u naš dan, to ovako izgleda. Sada ću da vam opišem kako žive, ratuju, mire se, svađaju i vole tri sestre.

Mi smo vam tri deteta, tri različita sveta. Jedna je oštra, kaže sve što misli, preka i uvek “najpametnija” – to sam ja. Druga je tiha, mirna, ali samo naizgled, a treća je oduvek željeno muško dete, pa tako i najrazmaženija, najnasmejanija (naravno, kad joj je mozak stalno isključen) i sportski nastrojena… dok ove dve ni loptu ne mogu u rukama da drže.

Ustanemo tako, prvo jedna, pa druga, pa treća. Obično sam prva ja, a nekad me nekim čudom pretekne najmlađa, koja odmah pali muziku i lupa po stanu kako bi probudila ostale. E, ta najmlađa je i najveći zvrk. Ona je preko noći izrasla u veliku devojku koja se doteruje, šminka, dopisuje, sve samo ne uči. Oduvek je bila nestašna i nastavila da bude. Sećam se da je oduvek maltretirala Jovanu. E, ona kasnije upada u ovu priču, jer se uvek uspava i kasni. Sva je mila i usporena i sve bi joj čovek dao koliko je umiljata i tiha.