Naša mala tajna

Naša mala tajna

Ovo je moja priča. Moja i pomalo njena. Ja sam glavni akter, a njena životna uloga je dovedena u pitanje. Zašto? To je pravo pitanje, prijatelju. Pogledaj me, četrdeset i neka mi je godina, a seda kosa me je učinila starijim. Seda kosa, ni tračak nade. Voleo bih da me barem kosa ne odaje. Znaš, imaš one “starkelje” sa isfeminiziranom, svilenkastom kosom, plus snažna građa, plus stav, posao i eto ti – muškarac. Pogledaj me još jednom i reci iskreno. Kancelarijski posao me guši, hrpa nekakvih papira, prašina na sve strane. Osećam se bespomoćno. Pritisak mi je nizak, pa zbog toga izgledam anemično. A nisam, zar ne? Pisanje mi je jedini spas. Evo, i ova priča vraća me u život. Kakva-takva. Rasterećen sam dok pišem, ne mislim ni na šta. Udubim se u lik, u vreme i prostor u kome se nalazi moj glavni junak. I bude mi lepo, priznajem. Isključim se u bukvalnom smislu. Nema telefona, a zvono na vratima odavno sam ukinuo. Kome sam potreban, neka kuca. Nirvana.

A onda… Povratak u realnost. Na prste jedne ruke mogu da izbrojim stvari koje me čine srećnim. Zaluđenik sam za sport – fudbal, košarka ili Novak me “dižu iz mrtvih”. Tada sam nekako razularen, neočekivano veseo, ali tu i adrenalin učini svoje. Ti ne pratiš sport, prijatelju? Pametno, veruj mi. Ali da si u mojoj koži, uhvatio bi se za tu “slamku spasa” koja te čini srećnim.

Poželeo sam da napišem ovu priču. Odavno sam je izbrisao iz života. Mislim, nisam ja nikoga brisao, sama je otišla. Najlakše je da nekoga napustimo. Šablon je svima dobro poznat – kažeš dve-tri smislene rečenice, pustiš koju suzu, okreneš se i onda osoba s druge strane broji tvoje korake dok te potpuno ne zaboravi. Teško je, prijatelju. Mislio si da te voli, dao si joj 99% sebe, svoj dan, jutro, krevet, pa i mesto za četkicu za zube. Važan je to korak. Da li bi ikada rekao da sam imao nekog?

Slika1 Naša mala tajna

Ona je deo moje priče

Bila je lepa. Mislim, i sada je. Imala je plave kovrdže koje sam obožavao. Svaki put kada bi se priljubila uz mene, vrteo sam ih – nervozno, ali iz ljubavi, sve dok mi ne bi zamerila: “Polako, čupaš me.” Ima lice anđela. Znaš, njeno ime je Anđela. Nije mogla da pobegne od svoje savršenosti, ali jeste od mene. Nosila je pantalone od tvida, uvek za jedan broj uže, koje bi joj se pripijale uz savršene noge i vajale njenu prelepu figuru.

Već sam ti rekao, voleli smo se. Mnogo. Činila je da se u njenom prisustvu osećam spokojno. Tada nisam pratio sport, jer nisam želeo. Svaki slobodan trenutak provodio sam sa njom, uživao u njenim pokretima i glasu, a njena mimika posebno me je očarala. Ona je bila moj sport. Adrenalin je uz nju probijao granice. Kad god bih odlazio da se vidim sa njom, osećao sam glad. Pomislio bih: “Pobogu, šta mi je? Malopre sam ručao.” Vremenom sam shvatio da je to uzbuđenje koje me do te mere obuzima da nisam mogao da ga savladam dok je ne vidim. Kasnije mi rekoše da su to nekakvi “leptirići”.

Prošle su godine i ona je otišla. Ne dani i meseci. Godine. Sada shvatam da postoje ljudi kojima to ništa ne znači. Dogodilo se brzo, naprečac, po scenariju. Pokupila je stvari, zagrlila me je, pustila suze, rekla da joj je beskrajno žao i otišla. Nikada mi neće biti jasno zašto ljudi odlaze kada im je “beskrajno žao”? Nije ni važno. Ostatak priče već naslućuješ. Pokušao sam da je vratim, da je dozovem i uverim u svoju ljubav. Nisam imao sreće, a izgleda ni dovoljno pameti da nastavim život dalje. Od tada datira ova “bela” kosa, nedovoljna ljubav za ostatak sveta, pa i za sebe samog. Godine su prolazile, a pisanje me je jedino održavalo u životu. Znaš li da sam se budio noću kako bih dopisao red ili dva? Rečenice su se nizale u mojoj glavi toliko brzo i snažno da su me budile iz sna. Objavio sam četiri knjige. Najmlađi čitaoci rekli bi “debele”, a ja bih rekao opširne. Mnogo toga stalo je u njih, čitav život jedne porodice, putovanja i očekivanja od života. Zadovoljan sam, jer su i čitaoci zadovoljni. Eto, to je moj jedini uspeh.

Sve do ovog trenutka. Šetao sam ulicom kao i svakog dana. Ispod miške nosio novine, a u desnoj ruci kesu sa hlebom. Nisam se mnogo obazirao na okolinu. Mi, pisci, posebna smo ti sorta. Kroz glavu nam lutaju svakakve misli i od svega pokušavamo da napravimo priču. Ne budemo uvek uspešni, ali trudimo se da naša priča bude kompletna. Tako su i meni misli izbombardovane svakojakim rečenicama. Onda dođem kući i sastavljam ih kao slagalicu od hiljadu delova. Na kraju budem ponosan na sebe.

Zastao sam pored jednog izloga. S druge strane bio je sat koji me je očarao. Ličio je na one iz “mog vremena”, nije nabudžen i ne zauzima trećinu ruke. Još jednom sam ga pogledao kako bih ga “kaparisao” pogledom. Neočekivano, u staklenom izlogu ugledao sam nju. “Izvinite, je l’ se i vama dopao sat? Baš razmišljam da ga kupim sinu”, obratila mi se dotična dama. Ona gleda u sat, a ja u nju. Sinu? Odakle joj sin? Okrenuo sam se i pogledao je onim pogledom ‘gde si, bre, ti, ne videh te sto godina’. Isprva joj nije bilo jasno s kim ima čast, ali se ubrzo trgnula.

“To si ti?”, rekla je kao da je videla duha.

I dalje je lepa. Kovrdže su se smanjile, ali stas je zadržao svoju formu. Blago njoj.

Promrmljao sam: “Ja sam, ko bi drugi bio. Otkud ti u ‘mom’ kraju?”

Bila je tiha i ljubazno mi je objasnila da je već nekoliko meseci ovde, da je udovica i da ima petnaestogodišnjeg sina. Radi i ne žali se, a prelepa je. Pogled mi je bezobrazno i neučtivo šetao po njenom telu. Nije me opomenula. Znači, prijalo joj je. Pozvao sam je u stan, iako sam znao da će me biti sramota zbog nereda. Međutim, pomislio sam: “Nije me briga. Pozvaću je. Voleo bih da još jednom budem blizu nje i da joj ispričam sve o svojim knjigama. Biće zainteresovana, znam, jer je i ona jedan od aktera. Nije me briga. Jednom me je već povredila svojim odlaskom, manje će boleti ukoliko se sada ponovo okrene i ode.”

Prihvatila je moj poziv. Pokazao sam joj put do svoje kuće, a ostalo je naša mala tajna.

U redu, dovoljno si čuo za danas, prijatelju. Nemoj me kuditi zbog mojih postupaka jer kada bi ugledao njeno lice na trenutak, shvatio bi da je ona zaista anđeo zarobljen u telu sredovečne žene. Anđeo je koji služi samo meni, a ja sam njen gospodar sede kose.


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”