Nasloni glavu na moje rame

Nasloni glavu na moje rame

Najžešća zima u mom životu. A, bogami, bilo ih je tačno 33 do sad. Sranje je što sneg pada već danima, pa ću izgleda ceo vikend ostati zarobljen u ovih nekoliko kvadrata tople sobe gde sve miriše na nju, i ona je svuda, gde god se okrenem, baškari se golišava po krevetu, osmehuje mi se sa slika, u ogledalu je njen odraz: mršti se na neku novu boru samo njoj vidljivu… Otišla je pre mesec dana. Vratiće se, nadam se, uskoro, ali mi u svakom slučaju nedostaje.

Pijem čaj od nane, isti onaj kao i pre dve zime kada sam bio užasno prehlađen (da li čaj ima rok trajanja?), jer mi je nestalo kafe, što se nikada ne bi desilo da je ona tu. Možda i nije tako loše popiti čaj za promenu, valjda i u njemu ima sasvim dovoljno kofeina za lagano razbuđivanje. Slušam jutarnju prognozu, i kao prethodnih dana, u čudu sam, temperatura ide do dvadeset ispod nule. Jebiga baš, pa početak je marta. Nikada nisam mart doživljavao kao zimski mesec.

Neću danas izlaziti iz stana. Definitivno neću. Mogao bih da pogledam neki film koji mi je ona ostavila, kao da je znala koliko će dosadno biti (jebote, ta ženska brižljivost, ja se nikada ne bih setio nečeg sličnog), ili bih mogao da malo pospremim ovaj haos, a možda i skuvam nešto sebi. Muka mi je od sendviča, naručene kineske hrane i podgrejanih ostataka iz mikrotalasne. Njoj kuvam, i to nekoliko puta mesečno. Ne mrzi me, u stvari prija mi. Nisu to neka jela vredna pomena, obično špagete ili lazanje, ali fora je u trudu, u tome što sam nešto uradio samo za nju. Posle uvek padne fenomenalan seks, ne znam zašto. Ona misli da je to zbog začina koje sam doneo iz Valensije, a koji su navodno afrodizijak, ali to je čista glupost. Ja je puštam da veruje u to, ako hoće. Ona veruje u još hiljadu neobičnih stvari. I u čuda.

I ja verujem u čuda. Zato što je u mom životu ona, uvek vesela i nasmejana, čudo. Nikada je nisam video kako plače. Samo jednom, imali smo neku baš gadnu prepirku. Više se ni ne sećam tačno oko čega, mora da je krenulo, kako to obično biva, oko gluposti ili nesporazuma (jer stvarno sam se uvek trudio da je ne razočaram), ali sećam se da luda ženska glava ništa nije razumela, kao i mahnitog straha da je ne izgubim. Tada sam shvatio da ona nema pojma koliko je volim.

slika 17 Nasloni glavu na moje rame

U mom životu ona je, uvek vesela i nasmejana, čudo

Toliko mi prokleto fali ovih par dana, da umem do iznemoglosti da listam njene slike po facebooku, ili slušam italijansku muziku, samo zato što je ona voli, ili na primer stalno nosim crni, pleteni džemper (njen poklon za rođendan ili neku godišnjicu, ne sećam se tačno). Sada šaram pogledom po sobi, i nabrajam sve stvari koje je ostavila (neke namerno, neke ne) kod mene: četkica za zube, srebrna narukvica, crna haljina koju je nosila za apsolventsko veče (kada je pijana banula na moja vrata u pola noći, glasno pevajući), rumenilo, nekoliko ženskih časopisa, pink lak za nokte, i kada bih krenuo da kopam dalje po fiokama ne mogu ni da zamislim bih sve našao. Pola njenog života je ovde. A kod nje je moj ceo.

Napisaću joj poruku. Neku sladunjavu. Zato što je volim i boli me baš ako ispadnem patetičan. Uzimam telefon (hvala Belu što ga izmisli) i na ekranu već stoji jedno pisamce, naravno od nje (osim nje skoro mi niko ni ne šalje sms). Koja telepatija. Da li telepatija uopšte postoji ako stalno misliš na nekog? Kuckam joj: “Čekam da nasloniš glavu na moje rame. Volim te.”

I srećan sam.


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”