Neki mali i veliki ljudi

Neki mali i veliki ljudi

Drugar moga brata, koji je sve što je imao da nauči, naučio od moga burazera, shvatio je da je postao “veliki baja” i nedugo nakon ovog otkrovenja počeo da se podsmeva svome drugu, svom prijatelju koji ga bez obzira na sve i dalje voli, tom “malom, nevažnom, neostvarenom biću”, mome bratu.

Postoje neki mali ljudi koji ceo život ostanu mali. Bez zapaženog uspeha. Bez dobre karijere. Bez naročitog dara. Bez imena koje odzvanja među oblacima, ili skuplja prašinu na koricama knjiga. Deluje kao da su ih napustili i Bog i ljudi i sreća. Njih se mnogi neće sećati, niti će njihovo ime jecati na spomeniku večnosti. Ali oni vole. I vole da vole. To im je jedina svrha. Poslati su ovde samo kako bi voleli.

Postoje neki drugi, veliki ljudi. Sa uspehom koji može da zameni sunce i karijerom na kojoj im zavide malodušnici, oni pune enciklopedije. Od njihovog imena mnogi drhte i govore unaokolo: “E, to je čovek!”. I takvi mogu da vole. Ali ne žele. Ili žele. Ali “nemaju vremena”. Oni koji ipak “pronađu” vreme smatraju se istinskim srećnicima.

Postoje i neki treći, takođe mali ljudi. Najmanji. Ni oni nemaju ničega – ni para, ni vila, ni jahti, ni pozlaćenih ulaznica za istoriju. Niti poseduju znanje kojim će sve ovo da steknu. Ali, isto tako, nemaju ni prijatelje, ni porodice, ni saputnike. Ili bar ne one istinske. Jer ne mogu da vole. Oni gledaju ove velike ljude i žele da budu kao oni. Ogorčenošću gaze zahvalnost. Sujetom grade vrline. Žarko žele da budu sve osim onoga što jesu. I u toj želji gube sve one male ljude koji ih vole. Na kraju, većina njih i dobije dugoželjenu diplomu “velikog čoveka”. I onda više nisu neki treći, mali ljudi.

Sada su neki četvrti, veliki ljudi. Imaju sve. Sve osim ljubavi i želje da vole. Imaju sve, ali opet nemaju ništa. Nemaju mir. Iz svojih nemira beže birajući da urone među one prve, male ljude, i otmu im to što ih čini toliko srećnima. Jer to nešto mora da je vrlo dragoceno čim se malim ljudima, sa malim kućama i polupraznim ormanima, osmeh ne skida sa lica. Naposletku, bezuspešno pokušavajući da otmu sve što se oteti može kako bi nahranili svoju zamišljenu sreću, gotovo nikad ne shvate da se ta dragocena stvar od koje “ništa” postaje “nešto” zove ljubav. I šta im preostaje? Saterani u ćorsokak, vole da se podsmevaju, jer samo još tako – zluradim osmejkom lažne nadmoćnosti – uspevaju da trošne kule svoje veličine održe uspravno u vazduhu. Ali temelji sačinjeni od privida šire svoj otrov poput zaraze.

Tu su i neki peti, i neki šesti, i neki sedmi, mali i veliki ljudi…

A šta je sa nekim pedesetim, srednjim ljudima? Ima li njih? I postoje li neke međuvrste, poput srednjevelikih i srednjemalih?

Da. Mnogo njih.

Pročitaj i ovaj blog - Ljudi i aždaje, sa dosta šminke

Beležnica Neki mali i veliki ljudi

Svaki čovek posebna je stranica jedne velike beležnice

Jer samo kod ljudi broj jedinki jednak je broju vrsta. Svi smo mi različiti, ali ironično, svima nam je mnogo toga zajedničko.

Na primer, svi smo smešni. Smešni smo jer ne vidimo koliko je zapravo nebitno da li je neko “veliki baja” ili “mali đokica”. Jer zloba od “velikog” čini “malo”, kao što milosrđe od “malog” čini “veliko”. Jedna ruka na obrazu može ostaviti crven trag bola, ali, isto tako, može obrisati suzu. Veličina u nama broji se suzama koje obrišemo sa lica naših voljenih.

Svaki čovek posebna je stranica jedne velike beležnice. Stranice mogu biti ispisane plavim, crvenim, ili, pak, crnim slovima; ilustrovane ili bez slika; požutele ili glanc-nove; ali će praznina za svakom, ako neku odlučimo da iscepamo i bacimo, biti ista. Čak iako će se dopisati nove stranice, one stare nikada neće progutati ništavilo. Kakve god one bile – ćirilične, latinične, ispisane sanskritom, piktografima ili japanskim ideogramima – beležnica će za svakom stranicom podjednako patiti i nikada nijednu neće zaboraviti.

Jer ono što je na svakoj pisalo, neprocenjivo je. I jedino je što je važno.

Nažalost, drugar moga brata nikada ovo neće shvatiti. Neka mu Bog oprosti, jer ljudi često neće.

Izvori fotografija: shellsuitzombie.co.uk, gdefon.com


Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.