Nerazmršena traka

Nerazmršena traka

Kako prepoznati ljubav? Da li je, uopšte, i treba prepoznati? U suprotnom, gubitak ljubavi bio bi podnošljiviji. Makar i prividno. Poput fotografije sa letovanja stavljene na posebno mesto. Njih dvoje, zagrljeni… nekada. Bol usled rastanka već je ušla u miran tok nakon nekog vremena, postojana i svepristuna kao reka, sve do dana sređivanja kuće, kada fotografiju uzimaju u ruke, brišući sloj prašine sa nje, i reka naglo ubrza, stušti se kao vodopad, ili kroz blaže kaskade. Svejedno je, osećaj je ubrzan, promenjen. Srce u trenu aritmije je samo telesna slika tog osećaja. A upravo kroz (ne)pokretne slike Kamij Lorans (Camille Laurens) želi da prikaže svoj roman “Ni ti ni ja” (Ni Toi Ni Moi), koji je, prema napomeni autorke, nastao kao elektronska prepiska između nje i jednog francuskog režisera (čije se ime ne spominje u romanu), u nameri da jednu od njenih knjiga adaptiraju za film. U formi savremenog epistolarnog monologa, iako sama Lorans govori o njemu kao dijalogu, bez obzira što vidimo samo njen deo prepiske, roman se bavi odnosom muškarca i žene, u kojem ona pokušava da u potpunosti ogoli sebe, pišući o svojoj ljubavi prema izvesnom muškarcu, takođe režiseru.

“Koji je drugi način da se približimo realnom ako ne praćenje, bez kanalisanja, životnih događaja koji kroz nas prolaze, prenošenje reči i slika gde haos, i pored svega, poprima oblik – ljudski oblik – i gde, ponekad, u jednom nesigurnom i mutnom odsjaju, kao u nečijim očima, možemo ugledati sebe?”

Kamij Lorans je francuska književnica, rođena 1957. godine u Dižonu. Postaje zapažena 1995. godine, nakon objavljivanja romana “Filip” (Phillipe), napisanog nakon smrti svog sina, a za roman “U tvom zagrljaju” (Dans ces bras-là) dobija nagradu Femina, 2000. godine. Roman “Ni ti ni ja” izlazi iz štampe 2006. godine, kao “work in progress”, po njenim rečima.

Iako s kritičkim sumnjama u mogućnost ostvarenja projekta, Lorans ulazi u roman kao da je samo snimanje filma već počelo i uvodi čitaoca u taj svet minimalističkim rečenicama, kadrirajući slike jednu za drugom, besprekorno. U nameri da rasvetli svoj odnos sa muškarcem koji ju je ostavio, ona ulazi, kako u sebe, tako i u njega kroz sopstveno tumačenje odigranih događaja, jer je namerena da uđe u njegove dubine, možda i više nego svoje.

“Međutim, znate li šta ja želim? Da vidim ne te slike, već prelazak s jedne na drugu, da vidim kako se prelazak odigrava, kako nastaje nagla promena, kako se prepoznaje zaokret, napuštanje puta, da vidim kako događaji teku, teku li med i mleko ili sve polazi po zlu, šta se dešava između, šta nestaje, šta se dešava kada ljubav prolazi? Smatrate li vi normalnim da ljubav prolazi? Da samo prođe? Tu je, a onda više nije tu: imate li objašnjenje za to?”

“Bio bi to film suprotan prirodi, jedan okamenjeni film. Dva fiksna kadra – lice a, lice á – i dve zamrznute rečenice – “Volim te”, “Ne volim te više”.”

Nerazjašnjenost polariteta njegovih osećanja više je muče nego sama ljubav koju oseća prema njemu, jer nju uopšte ne spori, i usuđuje se da zađe, naizgled, dublje i od sujete i egoizma samog pisca, odnosno nje same. Ubacuje u radnju i roman “Adolf” Benžamena Konstana (Benjamin Constant), francuskog pisca iz XVIII veka, kako bi junaka tog romana postavila u određenu paralelu sa ličnom dramom, tražeći u njemu temelje za pojašnjenje i eventualnu nadgradnju psihološkog profila svog muškarca, svoje ljubavi. Sve vreme se igrajući svojim razumom, ona ne preza od toga da pokaže sumorne misli, bilo da postavlja teoriju o zaljubljivanju (“Zaljubiti se znači roditi se sa sećanjem na rođenje, nijedno rođenje nije bezazleno, to je staro koliko i svet.”), ili o odnosu žene i muškarca, o posledicama detinjstva na sazrevanje osobe ili samoj umetnosti i umetnicima. Staložena, mračna ili cinična, ne želi da se zaustavi, iako unapred zna da odgovore na postavljena pitanja nikada neće dobiti, ali je čak ni to ne sprečava da na ovom putovanju, kao da maše s broda, pokaže srednji prst celom muškom rodu. Ni mržnja joj nije strana, bilo da Lorans, govoreći o njoj, zavodi ili ne (novi književni žanr: roman mržnje). I, upravo nuđenjem svojih slabosti na tacni, ona zaslužuje poštovanje.

Ljubav je univerzalno lični osećaj i, kao takav, dostupan je svakome na tumačenje. Ukoliko svakoga dana kroz određeni period dobijamo reči “Volim te”, a onda, tek tako, niotkud, i ono “Ne volim te”, imamo pravo da postavimo bilo koje pitanje. I Lorans to koristi u ovom romanu, a umetnost koja postavlja pitanja nosi sa sobom izvesnu težinu. Posebno ako u sebi sadrži i ubačeni esej “Antiorfej”, kojim ona daje dodatnu težinu celoj priči o ljubavi. Postoje knjige koje treba iznova čitati i o njima iznova pisati, a roman “Ni ti ni ja” je jedna od njih, ne samo zbog načina na koji je napisana, već i zbog toga što – ima muda.


Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.