Legla sam; bila sam gladna te nisam mogla da zaspim, a previše mi se spavalo da bih ustala da jedem, stoga je logični izlaz iz te, zamalo, unakrsne vatre, bio da vam nešto napišem.

Glad i spavanje; tek dve vitalne potrebe kojima, u mom slučaju, još jedna vitalnija prkosi: pisanje.

Sve je počelo ovako, spotakao mi se o pamet naslov teksta: Nos zabijen u ponos. Odmah sam slikovno sebi to dočarala, ne i kako bi moglo da zvuči. Više nekako volim kada imam sadržaj, a naslov ne, no da imam naslov, a da sadržaj bude tek slika bez tona i daljeg razvoja.

Međutim, ne znam što vam ne bih i u tom slučaju napisala nešto. Možda vas baš onda i najviše naučim nečemu. Kuća se, vidite, i bez traženog materijala gradi; pa, zar upravo to ne činim trenutno? A, kako sam počela ‘mesto te kuće možda izgradim i palatu. Ko zna unapred gde ga jedan korak može odvesti?

Da, vizionari. U budućnost gledaju oni (pitanje je koliko pogađaju, a koliko sad omašuju), u prošlost zure nostalgičari – dok je gledanje u sadašnjost rezervisano za mudre.

Nek gleda gde ko hoće – ja neću, neću da se ne iznenađujem. Zakoračim na slepo, ako je milina, smejem se, ako peče kukam.

Ne zabadam nos…

Što bih uopšte i dovršila ovu rečenicu?

Već kad smo kod nosa koji je u naslovu između ponosa, valjalo bi i da vidimo šta traži tu.

Evolucija seksualnosti kroz pucanje postavljenih ograničenja:

Oslobođenje uma. Nagli okidač. Povrh svega kolektivni. Prelazimo od retkih slobodoumnih individualaca na širi spektar, zamah pokidanog lastiša – uzdah, predah. Nema srama. Nema osude. Nos mož’ baš slobodno svud’ da mećeš, osim u tuđe živote (mada ga tu najčešće i pronalazimo), al’ međ’ tuđe noge – samo izvol’te. Stvar više ovisi o ukusima i saglasnosti hoćeš li ga ili nećeš tu staviti; nekako više nema veze sa dozvoljenim ili zabranjenim. Od šokantnih zapisa Markiza de Sada doputovali smo do, gotovo, legalizacije istih.

unnamed15 Nos zabijen u ponos

Nikad konačno čovek i nikad u potpunosti životinja

Kažu, došlo je takvo vreme.

Kažem da je vreme samo ogledalo psihe onih koji ga čine. Doba koje smo stvorili, jer smo tako hteli. Potiskivanje nemoralnog i nenormalnog završilo se odjekom nervoze; kolektivna neuroza. I tako se stvarao svet po liku čovečijem, po uzoru unutrašnjosti svega divljeg u nama; divljine prigušene društvom.

Čoveka smatram razvijenijom životinjom; nisam pristalica objašnjenja nastanka života po Genezi, niti po bilo kom drugom verskom zapisu. Sticajem okolnosti, čovek se zanjihao na dve noge, ustao, progovorio, postao svestan svog pećinstva, i osmislio raznorazna pravila ne bi li glupost pretvorio u pamet, krvoločnost u manire. Da li smo time zaista mogli da uništimo životinju u čoveku? Primera koliko ‘oćete, odgovor je jedan.

Ruso nije ništa video zlog u takvom, recimo, priodnom čoveku, u svom hipotetičkom postavljanju nepostojanja ustava i zakona. Svaka je borba, u tom kadru, vođena nesvesno radi opstanka i opravdiva je nesvesnošću. Sve to međutim važi u fiktivnom prostoru koji prethodi društvenom ugovoru. Recimo kako je čovek zloban kada je svestan i da se takva zloba već ne opravdava. Sa te tačke gledišta; ne znam baš gde smo bili krvoločniji i licemerniji, da li izvan ili u društvenom ugovoru. Još jednom do odgovora putujte sami.

Moralni steznik, sami smo ga stavili; i bilo je sasvim očekivajuće da ga postepeno labavimo, sve dok ne olabavi do granice postojanja. Prvo smo se čudili, kudili, i podsmehivali se, kada je drugima pucao; kad pokidamo sve do poslednjeg, nikog više neće biti da se smeje. Tako i nastaju norme. Uobičajnost i učestalost određene pojave stvaraju normu. Nikada onda ne polazite od suprotnosti istih da bi vaša kritika bila uvažena.

Čovek je ujedno i pećinac i deo kulture koju je zasnovao; te se dve karakteristike ljudske krovolčno već dugo nadjačavaju. Kad oslobodimo divljaka i narušimo moral; za taj se isti moral hvatamo ne bi li smo pokazali da smo ljudi. Kad moral krene da guši sve što je divlje u nama, onda zver nastupa.

Bilo kako bilo; budite najpre svesni kako je svet u kome živimo odraz naše psihe, kako se epohe stvaraju u zavisnosti od potreba koje imamo.

Nikad konačno čovek i nikad u potpunosti životinja.


Elena Ederlezi

Editors choice