Očajna sam jer želim da postanem domaćica

Očajna sam jer želim da postanem domaćica

Emancipacija, rodna ravnopravnost, stop diskriminaciji! Kako sam nekad bila zaluđena. Kladila sam se da mogu sve sama, da mogu isto što i on. Igrala sam fudbal, piškila stojeći, skidala majicu posle trčanja, vozila bubu 120km/h, bila najglasniji navijač Juga, cugala pivo rame uz rame sa najozloglašenijim pivopijama, upisala fakultet, a onda i drugi, odbijala da perem, peglam, čuvam decu, kupujem šminku umesto tiketa – a onda je došao “dan D”.

slika 114 Očajna sam jer želim da postanem domaćica

Kada žena radi muške poslove

Umorna sam, glava mi puca, kičma peče, a oči su hipnotisane zračenjem kompa. Mrzim svog šefa i one kojima sam ja šef. Nervira me što znam da nije politički korektno ženu nazivati IT stručnjakom, ali kako da me zovu IT stručnjakinja, IT stručnjačica, radnica IT službe, žena-IT stručnjak… Nervira me što me niko ne pita za godine, a donose pogrešne zaključke, što niko neće da mi ponudi mesto da sednem, jer svi znaju da sam žena-zmaj – simbol emancipacije, društvenog napretka. A ja sam slaba, “kuknjava” i nadasve razmažena. Neću titule, visoku platu, hrbanje sa muškarcima. Želim da budem domaćica – nežna, slaba, plačljiva.

slika 25 Očajna sam jer želim da postanem domaćica

Za domaćicu kuhinja je kancelarija

I ne mislim da su sve takve, ali ja želim da budem takva. Hoću da kuvam, da mirišem na zapršku, pečene paprike, da imam šlag u kosi. Želim da mi deca kažu: “Mama, kako je divan ručak”, a ne da čujem: “Ne želim opet u restoran”. Želim da usisavam, peglam, čistim, perem. Želim da ceo dan budem sa decom, a uveče muža da dočekam toplim obrokom.

slika 33 Očajna sam jer želim da postanem domaćica

U kuvanju nema ničeg ponižavajućeg

I biću lepa u onim cvetnim, retro haljinama, sa ajlajnerom na očima. U pauzi samovanja pročitaću neku treš knjigu, patiću nad sudbinom neke divlje latine ili ću strasno pratiti razvoj neke od popularnih serija. Gledaću “Očajne domaćice” (Desperate Housewives) i tvrditi da nisam jedna od njih. Zvaću drugarice, ići ću kod komšinice, gledati u šolju, ogovarati muškarce i ambiciozne žene. Praviću se da ne umem da promenim sijalicu, da ne mogu da dohvatim knjigu na poslednjoj polici. Biću srećna domaćica.

Besna sam, ljuta. Možda bi i bilo moguće doživeti preobražaj, da nisam tako pogrešna sorta. Nema sredine, nema mere, ja neću ni kako hoću. Zato ću još malo da razmislim, na kojoj sam strani reke, na kojoj polulopti planete, da li ću levo ili desno, da li bih nazad ili napred.

Mnogo bi mi lakše bilo da sam osoba sa merom, pa da umem da balansiram. Ne bih morala da se borim za emancipaciju, ali ni da budem dokona domaćica. Bila bih, po potrebi, i jedno i drugo, u zavisnosti od situacije –  naivna ili pronicljiva, pametna ili tupa, sposobna ili nezaštićena. E, da sam, a pošto nisam, idem da izguglam šta činiti.


Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.