Ko su sve ONE?

21h. To mu daje još 7 minuta. Iz crnog Ralph Lauren kaputa vadi paklu Sobranie-a, koju do savršenstva uvežbanim pokretom, dočekuje zippom. Čeka par sekundi da sveže mokrom ulicom prođe taksi, kako bi ostao u tišini mraka, i tek onda pali. Voli zvuk prvog dima, dok očima fokusira zapaljeni kraj. To mu je dokaz da je sam, i još jednom, ako ne i večito – neometan. Leđima i desnom, crnom Prada cipelom, naslanja se na oronulu zgradu, stapajući se u njenu jednobojnost. U pravu ste. Crna nije boja. Ali je način života. Pogotovo ako ima zlatan filter.

21:04 – oseća vibracije telefona u džepu. ”Ova je nervozna” – govori njegov smešak jedne strane usana. Tri minuta kasnije, cigaretu gasi o ugao Svetosavske i Knjeginje Zorke i kreće ka ulazu.

Ona otvara vrata.

– Kasniš!

– Varaš!

– Šta?

Prolazi pored nje, očešavši se o rame njene providne Wolford bluze i oseća Stari Chanel 5 u preprskanoj količini.

– Mislila sam da vi samo ćutite i jebete.

– Prosta si.

– Molim?!

– Ko smo to mi?

– Pa vi… Mislim, ti si…

Prebrzo – okreće se prema njoj, grabi je za bluzu i kida dugmiće oberučke takvom silinom, da jedan udara u prozor, drugi u plazma televizor dijagonale 107 inča, a treći u Charles Rennie Mackintosh komodu. Pred njim stoji savršeno očuvano telo u poznoj trećoj deceniji života, kome onaj koga nema, nije posvećivao dovoljno vremena. A sudeći prema obimu grudi, divnom i solarijumski istretiranom stomaku, taj neko je baš grešio ili baš bio zauzet, ili – što je najčesći slučaj, znao je za bolje.

Nije se ni čestito zgranula, iz usta oivičenih Yves Saint Laurent karminom, iskliznuo je samo pokušaj samoglasnika i već je bila okrenta na vrata, sa rukama iza leđa i raširenih nogu. Jednom rukom držao je njene dve, dok je drugom skidao crni Hermès kaiš, a onda joj je istim i zavezao ruke, uvezao njenu kosu oko svog zgloba i uhvatio je u pesnicu, jako povukao ka sebi i još jače ušao u nju.

Njena vlažnost odala je njenu usamljenost, a sopstvene uzdahe zadovoljstva, prigušivala je polu-lažnim naporom.

Uhvativši je za potiljak, gurnuo joj je glavu bočno na vrata, liznuo uvo, zaustavio se na njemu i čujno samo za nju, prošaputao: Viči jer želiš!

Komšije ce obarati pogled u pekari posle onoga sto je usledilo. Svršila je brzo i glasno, on istovremeno i rutinski, a zatim se okrenula i dala mu ono što je prezirao – pogled:

– Hvala ti.

Uhvatio ju je za obraze, palcem za jedan, kažiprstom i srednjim za drugi kraj, držao 2 duge sekunde i onda pustio sa gnušanjem:

– Nikad tako ne pogledaj muškarca!

– Jebi me još! Želim da me jebeš još!

– Prosta si. Dodaj mi cigarete.

– Gde su ti cigare?

– Cigarete!

– Dobro, gde su ti cigarete?

– Ralf.

– Molim?

– Kaput.

– Zašto si tako naporan?

– Pssst, držao je kažiprst u vazduhu, a zatim ga lagano prineo usnama, gestikulirajući da ne progovara dok pali.

– Sobranie a? Smem jednu?

– Pogledao ju je prekorevajuće.

– Zar ne vidiš da…

Zaćutala je. On ustanovio tišinu u sobi i zapalio. Čulo se. Očima joj je pokazao da može da govori.

– Ti si neki fetišista?

– Samo kad su u pitanju mala stopala. Sa gađenjem pogledao je njena.

– Au izvini molim te, jel mogu sad pljugu?

– Cigaretu.

– Dobro. Cigraretu. Molim te.

– Ne moli me. Koliko gori?

– Šta?

– Ništa. Prevrnuo je očima i ponudio je.

– Nemoj to da mi radiš, muž mi prevrće za sve.

– Samo tebe izgleda ne prevrće.

– Prestani da budeš drzak, neću te više kontaktirati.

– Reci ”zvati”, inače, ne postoji drugi put.

– Molim?

– Videćes me samo večeras.

– Pa kako zarađuješ, ako si kod jedne žene samo jedanput?

– Ko kaže da sam plaćen?

– Molim?

– Već je sve naplaćeno.

– Šta? Kako to misliš?

– Skoro sve. Osvrnuo se oko sebe, na komodi našao Bergner otvarač za vino i rešeno krenuo ka prozoru. I dalje neobučen, osvrnuo se prema njoj, i krenuo da urezuje linije na njemu.

– Je l’ ih vidiš?

– Šta radiš to?! Zašto radiš to?!

– Ne treba kusur.

– Pa pobogu vide se, naravno da se vide, prestani, treba to da gledam svaki dan.

– Upravo. Kao sto vidiš, biću ovde svaki put kada budeš gledala kako se ove linije presijavaju na prozoru.

– Ima da zamenim prozor.

– Možda treba i muža.

– Šta ti znaš o mom mužu?!

– Znam da ima ženu kojoj fali mnogo više od njegovog prisustva.

– Ko si ti da osuđuješ?! On radi. On mnogo radi!

– Da se primetiti po veštačkom kaminu.

– Odlazi.

– Hoću. Samo da završim. Digao je cigaretu u vis kako bi pokazao šta.

– Jebi me još jednom molim te!

– Rekao sam ti da ne moliš.

– Samo jos jednom.

– Dođi.

Krenula je prema njemu.

Četvoronoške.

– Molim?

– Na kolena, na ruke, pa putem tepiha do mene.

– Ponižavaš me.

– Samo jer mi dozvoljavaš.

Kleknula je na kolena, učinila nešto što je bio pokušaj zavodničkog pogleda i četvornoške krenula prema njemu.

– Sporije.

– Krenula je da se umiljava. Žena od 38. godina, vlasnica salona nameštaja u koji nikada nije odlazila, bogato udata za muža čije pravo zanimanje nije znala, maćeha dvoje dece koja od nje nisu želela ništa više od koverte.

– Mjauči!

– Molim?

– MJAUČI!

– MJAUUu.

– Gadiš mi se.

Krenuo je da se oblači.

– Šta radiš to?! Ne idi, NE IDI!

– Sa poda vukla ga je za nogavicu crnih Marithé & François Girbaud pantalona.

– Imaš vremena do kraja ove rečenice da ih pustiš.

Pustila je i počela da rida.

– Marš iz moje kuće!!!

– Napokon! Hoću, dodaj mi cipele samo…

– Ma daću ti ja tvoje usrane cipele!

Krenula je besno prema njima sa namerom da ih upotrebi kao oružje.

– Hej!

Okrenula se.

Držao je upaljenu cigaretu na santimetar od portreta njenog muža. Ulje na platnu. Koštala je kao četiri godine studija njegove ćerke, koja ih je oboje mrzela.

– Ne bih voleo da mu je ugasim u oku. Mada, posle ovoga što je video (aludirajući na pogled slike), manje bi ga bolelo od tvog ponašanja. A sada, cipele, molio bih te.

Četiri minuta kasnije našao se na ulici. Na broj koji počinjao je sa +971 poslao je poruku:

”Prozor”


Danijel Čehranov je diplomirani muzički producent. Voli da pušta tri techno ploče istovremeno, ali i da uživa u jednoj deep house-a, da gleda derbije nižeplasiranih timova Premier lige i devojke koje znaju da pričaju. Gledaće vam u patike i teraće vas da eksirate. Nikad neće biti ozbiljniji od vas.

Editors choice