Pre trećeg rata

Pre trećeg rata

Ja sam je oduvek znala kao staru. Kunem se da mi često nije bilo jasno kako je i ona nekada bila prvo dete, zatim devojka, žena, pa starica. Ni slike mi nisu bile od pomoći. Ta tanana devojka, urednih i dugih pletenica, u čistoj košulji i jeleku nije mogla biti ona. Gotovo nije zadržala nijednu crtu lica iz mladalačkih dana – onu crtu po kojoj bi je prepoznali. Ali je ipak zadržala svu lepotu zdrave seljanke odrasle na pašnjacima Crvene Jabuke, Caklenca i Lovnice.

Svi bistri izvori, danas mutni il’ presahli, ostali su u njenim očima da sećaju na ondašnju plodnost zemljišta. Zadržala je i onog, kako ona kaže “zdravog sunca”, koga “danas više nema”, u vlasima još uvek guste kose, pomalo pepeljaste od mesečine koju već 80. godina slučajno kroti.

Za mene ona nikada nije, ne samo bila mlada, već ni zdrava. Oduvek je vukla lekove, šarene, sa sobom. Kao što neki vuku knjige ili možda klince. Između tri leka, spremala je divne sataraše uz domaću pogaču, održavala je dom, koristila jeftinije omekšivače koji su kod nje nekako drugačije i lepše od onih skupljih mirisali. Kore njenog hleba bile su nestvarno žute, malo i crvene, pod zub su se slatko i hrskavo lomile.

Stoga neka vam ne bude čudno kako sam bila ubeđena da će nadživeti sve bogove, mitove, ratove, poplave i zemljotrese. Ona je oduvek bolesna i stara, takva će vazdan, do veka, biti.

SLIKA 121 Pre trećeg rata

Iz oka starice

Tog bezdušničkog praskozorja, u vremenu kome nije odavno pripadala. Jer u njemu više nije bilo ni neoprskanih jabuka, ni čistih reka, a i stada su se gasila kao posle ponoćna vatra, i ljudi su bežali, bacali su motike usred nedokopane brazde i postajali “gospoda”. Tog praskozorja, razapetog i krvavog na nedrima, varljivo plavog, neba, baka Mileva je odmicala pogledima. Rašrkinula je heklanu belu zavesu, širom otvorila stare drvene prozore i slušala je kako zemlja diše. Dok su njeni uzdisaji sve bivali tiši. Snažno se držala na prozorima kuće za čiju je izgradnju pružila zadnju kap svoga znoja. Trpela je dok se nije završila, trpela je i posle.

Osluškivala je otkucaje dotrajale kuće. Znala je svaki stepenik u njoj i kako na kome njen starački korak odzvanja. Naučila je sve to zbog tišine u domu. Njena su deca krenula trbuhom za kruhom. Nije bilo više unučadi u dvorištu, nije bilo sinova, ničeg osim tišine koja je naglašavala svaki njen pokret. Znala je nepogrešivo kako koji predmet odzvanja kada padne. Tišina je samo za sebe gluva. Drugi je čuju, najviše oni u samoći.

Stajala je na prozoru pomešana sa lokalnim vetrom, košavom. Držala se na oknima kao što se bolesni vuk drži na vrhu planine. Bolesno, jadno, ali dostojanstveno. Posmatrala je opustelo selo. Očima je prošla još jednom kroz mesta dokle je njen pogled mogao da si pruži, a u mislima je još jednom prošetala kroz selo. Onako veselo, sa dve guste pletenice, jelekom i pesmom. A, ispred njene devojačke kuće čekao ju je na izmaku dana, moj deda, sa vezicom svilenih bombona na koje je bila slaba. Ta se zbog bombona udala – tako se šalila.

Nije nadživela jednu običnu zoru, a mogla sam mnoge novce da izgubim kladeći se kako će ta žena nadživeti i samog boga. Nije nadživela…

Izvori fotografija:hulubei.net, sonalidala.blogspot.fr


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.