Pokušaću na trenutak da vam dočaram svoje detinjstvo i ispričam omiljenu priču koju sam kao mala obožavala. Ovo je poučna priča o ljubavi, vernosti i onome što je čovek davno zaboravio – odanost.
Nekada su ljudi bili odani sultanu, kralju, caru; danas su odani samo sebi. I želji da zarade novac koji će im obezbediti sve – sreću, ljubav, poštovanje. U svoj toj trci i gužvi da zaradimo, da se drugima dokažemo i pokažemo često izgubimo ono najvrednije – ljudskost i dostojanstvo. Ako smo ga ikada i imali.
Ja ću se za trenutak vratiti u one bezbrižne dane kada sam sedela na dekinom krilu i slušala njegove priče. Svaku reč sam upijala kao sunđer, jer moj deka je bio izvrsan pripovedač. U moru priča, mene je znova i iznova oduševljavala i fascinirala”Priča o vučici“. Iako sam svaki put prolila reku suza slušajući je, nikada mi nije dosadila. Moj deka nažalost više nije među živima. Ali “Priča o vučici” je opstala. Valjda neke stvari nikada ne umiru i ne prolaze. Svi ćemo mi napustiti ovaj svet, ali ostaju naše priče, potomci, unuci, dela. Dobra ili zla.
I kao mala sam se pitala da li je čovek zao i odan samo sebi? Da li je čovek čoveku vuk? Nažalost odgovor je često potvrdan! Ali hajde da zajedno čujemo moju omiljenu “Priču o vučici”.
