Clipboard0112 Prokletog me Bog stvorio

O, danas sam baksuzasta, zdravo lutko! Dođu oni dani kada ti se ništa ne da. Bolje da nisi ni ustajao iz kreveta, jer od kad si ustao nižeš peh za pehom. A iz sata u sat postaješ sve nepodnošljiviji i sebi i drugima. Prvo, nisi čuo sat koji ti inače zvoni direktno na ušnu školjku dok istovremeno vibrira. Automatski ćeš zakasniti na predviđeno odredište: posao, fakultet, sastanak. Pokušavaš da se ubrzaš dok se ulepšavaš za napuštanje kuće, a ako bi te neko posmatrao sa strane mislio bi da gleda “slow motion” verziju osobe dezorijentisane u svim koordinatnim sistemima univerzuma.

Kada si konačno uspeo da ne obučeš majicu naopako i da nađeš dve iste čarape i kada si počeo malkice da se orijentišeš u prostoru i vremenu, ispolivaš tu istu majicu kafom. Pritom si tu istu kafu jedva skuvao, jer je u kutiji bilo tri zrnca braon supstance. Napokon dođe trenutak da napustiš topli dom i da kročiš na asfalt, naravno u drugoj majici. Više ništa ne može da pođe naopako, jer sve što je moglo da pođe naopako već je pošlo i došlo na predviđeno mesto, tako da si bezbedan. Khm. Ovo nikako nisi smeo da pomisliš. Ovom mišlju si samo izazvao kosmos da ti dokaže suprotno.

Na stanici čekaš autobus kog, naravno, nema. Zapalićeš cigaretu i žuti “Ikarbus” će se pojaviti iza krivine. Izgleda da ipak nećeš zapaliti, jer nemaš upaljač. Ostao je u drugoj torbi. Onda shvatiš koliko su ljudi koji imaju isključivo jednu torbu zapravo srećni, oni nikada ne rizikuju da zaborave najbitniju stvar u drugoj tašni. Dok ti proklinješ sebe i upaljač i sve tašne koje poseduješ, pojavljuje se vozilo. Konačno ima nade da ćeš nekada stići na odredište. Posle dva minuta bezbedne vožnje, iznenada ti nešto fluorescentno zeleno upada u vidno polje. U prvom trenu pomisliš da si dobio zeleno slepilo i razmišljaš kako da pomogneš samom sebi.

“Vašu kartu“ – reče osoba u najružnijem zelenom prsluku na svetu.

Oooo, izgleda da je sve u redu sa tvojim vidom, ali ne i sa putnim ispravama. Kopaš po torbi ne bi li pronašao neku zalutalu kartu, ali karte ni od korova.

“Nema mi karte, ne znam, tu je bila, verovatno se negde zaturila”.

Ali, zeleni prsluk nije od juče. On zna da nemaš tu kartu i zato ti traži ličnu kartu. Tvoja faca ratnog siročeta nije upalila ovoga puta, čak ni oči pune suza (od besa razume se, samo što on to ne zna) nisu urodile plodom. Nek ide život, daješ mu dokument, a za uzvrat dobijaš kaznu za švercovanje. I ne možeš a da se ne zapitaš kako nekome uopšte može da padne na pamet da bude kontrolor u gradskom prevozu; posao krajnje nekreativan.

Više nemaš snage da razmišljaš, dovoljno si besan i ponižen. Jedino je važno da konačno stigneš tamo gde si krenuo i sve će biti dobro. Trudiš se da od milijardu izgovora koje si smislio, izabereš najrazumniji. Znate, mačka mi ima temperaturu… nosio sam baki lek… izgubio sam ključ od kuće, čekao sam vatrogasce da mi otvore… jednostavno mi nije zvonio sat…

Kada si stigao, shvatiš da su sve tvoje žrtve bile uzaludne, da si se bezveze izložio stresu i poniženju, jer je sastanak otkazan, druga strana nije mogla da stigne, imala je nepredviđeni hitan slučaj, koji nikako nije mogla da odgodi. Nije čak ni smislila logičan izgovor. U tebi se bore osećaj olakšanja i nervnog sloma. Jedino što može da te smiri je da se teleportuješ do dotične osobe i ubiješ je golim rukama. Ipak, nalaziš racionalnije rešenje da sedneš u prvi kafić i da konačno zapališ cigaretu, naručiš kaficu i sendvič, prelistaš žutu štampu kako bi skrenuo misli. Prvi kafić je dupke pun, ništa, ideš u drugi, tu iza ugla. Gle, i on je pun. Bićeš sasvim u redu, ako odeš u treći. Napokon sedaš. Nemaju novine, a izgleda ni konobara. Posle pola sata dobijaš samo kafu, jer si u međuvremenu izgubio apetit. Kafu, koja je nekim čudom gora od one jutrošnje.

Pribojavaš se da kreneš kući, jer ne znaš šta će sve još da te snađe na tom putu. Mada, kad malo bolje razmisliš, nema šta više da te snađe, jedino da ti zalutala kometa padne na glavu dok cupkaš na stanici, čekajući autobus čitavu svetlosnu godinu. Tako da odlučuješ da hrabrim koracima kreneš nazad, na početak svoje priče.

Ponovo si u svom stanu, srećan što se sve završilo bez ozbiljnih posledica. Uključuješ televizor da se opustiš kako dolikuje. Razvodi se Dženifer Lopez, uhapsili su nekog begunca od pravde i osudili na bezmalo doživotnu robiju, razvodi se i neka naša selebriti, neki psihopata u nekoj evropskoj zemlji je nasumično pucao u slučajne prolaznike. Kad malo bolje razmisliš, tvoj dan je zapravo bio divan dan.

S vremena na vreme, svakome dođe baksuzasti dan, dan kada ti ništa ne polazi za rukom, nogom i ostalim ekstremitetima. To je onaj dan kada bi bilo najbolje da se pokriješ jorganom preko glave i da ostaneš tako skriven od sebe i od svih, jer i onako ništa pametno nećeš uspeti da obaviš.

Samo kada bi nekako mogao da znaš da će baš taj dan biti baksuzan, pa da se sakriješ. Ovako, nikada ne znaš šta te čeka posle zvonjave budilnika. Neko bi mogao da patentira alarm koji će te svakog jutra obaveštavati o količini malera koja te očekuje, pa da u skladu sa tim procenjuješ valja li ustati ili odustati.

Do tada, ostaje da se tešiš saznanjem da i od najvećeg nesrećnika na svetu ima veći nesrećnik, i naravno da se nadaš da taj veći nikako nisi baš ti.


Marija Ivanov je studentkinja novinarstva i veliko dete, koje odbija da odraste. Možda ponekad ne zna šta hoće, ali uvek zna šta neće. Ona živi svoj život i pušta druge da rade to isto.

Editors choice