Psihologija smisla: Izrazi sebe van sebe

Psihologija smisla: Izrazi sebe van sebe

Depresija, beznađe, besmisao, promašeni životi, stres sa kojim ne umemo da se izborimo, obeležje su ovog suludog vremena, koje od nas zahteva najviše što možemo da postignemo.

Najviše što možemo da osvestimo, najviše što možemo da damo od sebe, da bismo postigli ravnotežu razuma i duha, emotivnu ispunjenost i smislenost svakodnevnog bitisanja.

Duh vremena je bič koji nam puca nad glavama, ošine nas po nogama samo li zastanemo, raspali nas po leđima, obori i dotuče ako se ukopamo u mestu. Bez milosti. Zar očekujemo milost?

Ili ćemo izabrati da verujemo u milost božiju, držeći svoju veru poput štita pred stvarnošću, koji najviše služi da nam zakloni oči od prizora realnosti?

Milost božija, već nam je data. Postojimo. Ostalo je pitanje lične odgovornosti.

Postojanje nam je dato, na nama je da preuzmemo odgovornost za opstajanje.

Nisu nam krivi roditelji, ni deca, ni partneri, ni država. Nije nas bog kaznio, niti će nas nagraditi. Nema nam spasa od života. Jedino što možemo je da uskočimo glavačke i plivamo. I usavršavamo stil. Malo prsno, dobro, kraul nam baš ne ide, pa poleđuške, uh, ala je prijatno, ali sada treba da zaronimo, zajebano je kad se roni na dah u velike dubine, potrebna je vežba. Sve plivačke stilove treba da savladamo koliko nam je potrebno i koliko smo u stanju. Jer dok to radimo, otkrićemo šta nam najbolje ide, u čemu najviše uživamo dok savladavamo talase, struje i virove.

fa672d300a5aafc276322e630e70579a Psihologija smisla: Izrazi sebe van sebe

Ostvariti sebe u okvirima ega, samo je jedan sloj opstajanja u postojanju. Ono što nam je neophodno da bismo sačuvali razum i zdravlje dok bičevi duha vremena šibaju i dok nas još ne potkače tako da padnemo, jeste da pronađemo sebe izvan granica sopstvenog ega. Da iskoračimo iz zone sigurnosti, iz očekivane šeme življenja i postaramo se za sopstvenu terapiju, pre nego što nam je propišu u nekoj klinici za duševne bolesti.

Zrelom, odraslom čoveku, neophodna je aktivnost u koju će toliko da se unese, koja će ga toliko ispuniti i proširiti, da potpuno zaboravi na sebe. Da se preda i da vidi šta je sve postigao tek kad mu neko kaže, ej ovo je super, svaka čast. Zrelom odraslom čoveku, koji je dospeo na ivicu depresije, beznađa, bespomoćnosti i besmisla, ovo može da spase život. I dušu. A to je isto. Svakom odraslom zrelom čoveku, milošću božijom, usađeno je seme sposobnosti, za ono za šta je bogomdan.

Uopšte nije važno šta je to. Da li je to nešto obično, ili nesvakidašnje. Da li se prodaje, da li je atraktivno ili samo čudno, da li je opšteprihvaćeno ili prevaziđeno. Neko šije, veze, tka. Sa veštinom i željom da istražuje, uči i kombinuje, od koje se oseća kao da upravo izmišlja novi svet. Neko uzgaja biljke. I kamen bi procvetao u njegovim rukama. Neko priča, tako da vam srce treperi. Neko sluša, tako da vam se duša otvara. Neko crta ili peva, a neko računa ili organizuje vrtne zabave. Svako je sposoban za neku magiju. U šerpi ili na papiru, na sceni ili sasvim privatno, uopšte nije važno.

Ego se bavi vrednovanjem i procenama. Duša samo traži da izađe van omeđenog prostora, da uhvati vetar i napuni jedra.

Izvor fotografija: pinterest.com

Aleksina Đorđević