dsc 6403 Red, rad i sladoledPosle završene srednje škole i fakulteta želela sam samo jednu stvar – da pobegnem iz malog prigradskog naselja, od ljudi čiji su vidici ograničeni, ciljevi već odavno definisani, dani isplanirani. Guši me vibracija neambicije u vazduhu, skup ljudi čiji je jedini posao ogovaranje komšije, ispijanje “Jelen piva” u neograničenim količinama, priča o tome šta su mogli a šta ne, želim da pobegnem i više nikad se ne vratim. Sredina  zahteva da joj se prilagodiš, da joj ugodiš ili jednostavno da nestaneš.

Roditelji u šoku.”Zašto? Zašto želiš da nas napustiš? Zar ti nismo dali i pružili sve što se od nas očekuje?” Očekuje da, ali i ne insistira na tome, hvala na svemu, na ljubavi, pažnji, vašim investicijama, vremenu, savetima, uvek ću biti vaša Oljica to je neosporno, ali moram dalje.

Uvek se od mene očekivalo više. Svi su očekivali, i roditelji i nastavnici, pa i deca iz kraja. Deca u ulici su me volela i u meni videla vođu (doduše ne baš lepog vođu) i tiranina, bilo da čistimo sneg, igramo se žmurke ili zamenjujemo saksije komšinicama. Moj otac je imao prvu privatnu radnju u Dobanovcima, znači puno sladoleda, bananica, lizalica, voća, ma svega onoga što bi nateralo decu da rade ono što im kažem. Oduvek sam volela da ljudi rade ono sto im kažem. Ogromna mana od koje se i dan danas lečim. Pokušavam svačije mišljenje da uvažim, saslušam, pohvalim, nasmejem, što nisam mogla ranije. Ranije sam mislila da je čovek jak koliko ga se ljudi boje, i htela sam da i ja budem takva, ma neka me i mrze, samo da budem jaka.

Doduše, ni danas nisam daleko od toga naročito od ovog zadnjeg, ali nekako se prestaneš boriti protiv toga i pomiriš sa tim da će uvek biti ljudi koji će reći da si glupa, ružna, pokvarena, snob bez osnova, namazena, sebična… Kako ispraviti ono što Pera misli, kako ubediti Đoku da sam  mnogo više od napućenih usana i izbačene zadnjice? Da li treba ići od osobe do osobe i objašnjavati da je površina moja maska koja uspešno betonira moju pravu ličnost?

Elem, da se vratimo na decu i radnju. Sedim na gajbi piva i jedem kornet. Marina me pita zašto hoću da baš danas čistimo moje dvorište? Ja kažem da hoću baš danas da bi iznenadila roditelje koji su otišli po robu za radnju. Goca nosi naočare, i to sa velikom dioptrijom, jako je mršava, ali žilava. Nosi gajbu prazne kisele vode i pita da li da je stavi tamo pored ograde, odgovaram klimanjem glave. Milica je malo tvrđa, gunđa u sebi zašto ne možemo da se igramo sa Barbikama već čistimo glupo dvorište. Odgovaram joj da ako hoće da dobije kornet a ne “rumenka” kao Goca,  koja se danas baš malo trudi, da uzme tu metlu i počisti beton koji je prekriven otpalom vinovom lozom, znam da me mrzi, ali znam da hoće taj kornet, vidim joj to u očima. Zalivam kevino cveće, pevušim neku pesmu u sebi, razmišljam kako da ih podelim bolje da rade brže… znam, svima ću obećati kornet i radiće brže! Nakon pola sata prednji deo dvorišta je čist i uredan. One stoje preda mnom, čekaju svoju nagradu. Odlazim do frižidera i dajem njihove kornete, presrećne su, kažu mi da sam im najbolja drugarica. I da tata ne zna, dajem im još jedan kornet više… Imale smo 9 godina. Svaka od nas je očekivala dosta toga od života.

“Dragane, požuri sa tom kamerom, evo sad će Olja da se pojavi!” Dvadeset mi je godina, mala gradska televizija mi je dala šansu, pokazala sam se kao dobar student. Emisija u trajanju od sat vremena, odrešene ruke, mogu da snimam šta hoću! Moj prvi prilog je o deci iz osnovnih škola i o tome šta žele i čemu se nadaju. Ističe se jedna devojčica, upada u svaki razgovor, napadna je, neartikulisana i puna života. Pitam je kako se zove. Jasmina. Mali vrag sa velikim snovima i očekivanjima. Neka nova Olja, sa vragolastim ponašanjem koje će je navesti na million grešaka i mana koje će roditelji i nastavnici uzalud pokušavati da isprave. Zašto uzalud? Zato što kad jako rano zacrtaš svoj put i način, teško da će iko uspeti da te skrene sa njega. Zato što se neke greške neminovno moraju napraviti, i moraš da ih uvidiš sam.

Zato što sam moraš da shvatiš da se svet ne vrti oko tebe, i da jedan kornet ne može kupiti prijateljstvo. U jednom trenutku može, ali… svakako će ga pamtiti kroz lažni osmeh.


Olja Crnogorac je, ako je verovati novinama, bahata lepotica koja jedino zna da parkira kola nepropisno, izaziva skandale i izgleda dobro. Nepoznati detalji iz biografije: ima pilotsku dozvolu za letenje, utorkom kuva za prijatelje, skuplja maske i kostime i svojm lucidnim i iskrenim viđenjem stvarnosti svakom ume da izmami osmeh na lice.

Editors choice