silovanje Silovanje = sramota?!

Statistike pokazuju da svaka četvrta žena postane žrtva silovanja

Silovanje. Zločin koji se tretira pod oblašću ”krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala.” Negde ga još definišu i kao napad na telesni integritet i pravo na samoodređenje jedne žene. Pitajte silovanu ženu kako bi ona definisala ono što joj se dogodilo. Verovatno bi razmatrala poglavlja krivičnog zakona i, poput testa u Cosmo-u, prepoznavala svoj slučaj u ponuđenim odgovorima. Ne. Silovanje je zločin. Najprostije definisano. No, mi se ovde nećemo baviti definicijama. U društvu ogrezlom u porocima, jeftinoj materijalnoj satisfakciji i odsustvu čovečnosti (moral je već luksuz), silovateljima se smanjuju zatvorske kazne zbog dobrog vladanja, a žene ćute zbog sramote.

Prosto i jednostavno. Doživite silovanje, prijavite slučaj policiji, pravosudni organi odrade svoj posao i svi su živeli srećno i veselo do kraja života. Možda u utopiji Tomasa Mora (Thomas More).

Statistički podaci pokazuju da su u čak 70 odsto slučajeva zatvorske kazne za silovanje (od dve do petnaest godina) na granici zakonskog minimuma. Dodatna otežavajuća okolnost je ta da se, nasuprot mitu o silovanju u mračnim i zabačenim uličicama, silovanja mnogo češće dešavaju u braku, porodici. Ono u braku se uglavnom i ne prepoznaje kao krivično delo. Godišnje se prijavi oko 190 krivičnih dela silovanja, ali kriminolozi tvrde da ih ima hiljadu, jer žrtve ćute. Zbog čega? One vrlo često prolaze kroz mučan proces reviktimizacije, što uključuje utvrđivanje od strane sudskih veštaka da li je devojka bila kod frizera tog dana kada je bila silovana, i na osnovu takvih podataka se izvode zaključci da li je ona možda ipak želela seksualni odnos.

Ako izuzmemo prethodno spomenute zakonske propuste, kulturološke i socijalne faktore, uvek je prisutan onaj najjači faktor koga često zanemarujemo – naša glava. Hteli mi to ili ne, ona je ta koja radi za, a još češće protiv nas. Traumatske reakcije su, takođe, jedan od razloga za neprijavljivanje brojnih napada. Tu uglavnom spadaju bolno sećanje i ponovno vraćanje u mislima žrtve na sam napad, noćne more, nesanica, iznenadni napadi panike, depresija… Žrtve se plaše i da im se neće verovati, da će ih porodica i prijatelji, zajednica uopšte, osuditi. Silovatelji će u 90 posto slučajeva svoj zločin ponoviti odmah po izlasku iz zatvora.

U 21. veku, silovanje se smatra sramotom. Ostaje pitanje kako to promeniti. Možda se odgovor krije u korekciji naših rigidnih stavova, poboljšanju zakona ili renesansi celokupnog društva izopačenih vrednosti. Onog trenutka kada rešimo da o problemu govorimo, korak smo bliže tome da doprinesemo kolektivnom boljitku. Ljudska svest je ciljna grupa.


Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.

Editors choice