Skitajući sa Dunjom: Skitanje se nastavlja

Skitajući sa Dunjom: Skitanje se nastavlja

Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.

Eto nas ponovo na malom dečijem igralištu, istom onom sa početka priče. Tu je i spiralni tobogan na koji se Dunja odmah obrušila žestinom ostrašćenog hunskog ratnika željnog novih pobeda i osvajanja. Hitro je trčkarala okolo, pela se uz merdevine do vrha i uz glasne usklike aterirala na tlo. Ja sam sedeo na klupi na suprotnom kraju igrališta i posmatrao tu očaravajuću scenu deteta koje se bespoštedno zabavlja. Bilo mi je krivo što nemam pet godina i 110 centimetara, da mogu da se uzverem uz tobogan za njom. Ipak, sam taj prizor popravio mi je raspoloženje i na kratko skrenuo pažnju sa zbrke u kojoj sam se našao.

Tog dana Maja je prema dogovoru trebalo da se vrati sa letovanja i nadao sam se da će potom sve doći na svoje mesto. Zbog toga je nekoliko dana ranije počela da me obuzima blaga nervoza praćena onim neprijatnim osećajem iščekivanja kada vam se čini da vreme sporije teče baš vama u inat, a u nekim trenucima imao sam utisak da je išlo unatrag! Dok sam tako predhodne večeri pokušavao da umesto u sat gledam prenos Lige šampiona, iznenadila me je glasna melodija mobilnog telefona koja je bila rezervisana samo za jednu osobu. Zgrabio sam telefon i javio se na Majin poziv. Već posle prvih reči primetio sam da priča glasno i pomalo ubrzano, što je bio siguran znak da je veoma dobro raspoložena.

Bilo mi je drago, jer sam još uvek pamtio hladan ton kojim mi se obratila na rastanku pre desetak dana. Kada sam je nakon kraćeg ćaskanja konačno upitao kada bi sutra tačno trebalo da stigne u Beograd, odgovorila je da me baš zbog toga zove i da mora da me zamoli za uslugu. Zatim mi je pričala o divnom toplom vremenu i moru i o sjajnom provodu sa drugaricama i nekim muškim društvom sa kojima su se spontano sprijateljile na plaži. E sad, ne mogu sa sigurnošću da kažem šta mi je posle toga sve rekla jer je odbrambeni mehanizam mog uma tada proradio na znak uzbune i sve uznemirujuće informacije potisnuo u nepristupačne predele svesti, ali ukratko, radilo se o tome da je Maja slutila da počinje da se zaljubljuje u jednog od pripadnika tog muškog krda i da je odlučila da ostane još nekoliko dana sa dotičnim, da vidi kako će se stvari između njih dvoje dalje odvijati, a mene je htela da zamoli da – ako mi nije teško – ostanem sa Dunjom dok se ona ne vrati. Rekao sam joj da ću rado ostati sa Dunjom i da se ne brine oko toga. Na to je ona radosno ciknula, rekla mi da sam divan i potom prekinula vezu. Više se ničega ne sećam.

Sada, posle jedva prespavane noći, činjenice su i dalje bile nemilosrdne: moja devojka javila mi je da će produžiti svoj odmor kako bi radila mogu da zamislim šta sve sa nekim tamo, dok ja izigravam mušku tetku jureći za petogodišnjim detetom po vrelom betonu, i to za džabe! Ne znam kako bi reagovali neki drugi primerci muškog pola da se nađu u toj situaciji. Mnogi bi verovatno digli ruku na sebe, nju, nega ili već na nekoga, a bilo bi i onih koji bi poželeli da prosto pobegnu što dalje od svega, negde skroz levo od Albukerkija! Ja sam se ipak držao prilično dobro. Nisam želeo da pribegnem nasilju a zasigurno nisam hteo ni da pobegnem! U stvari, mislim da sam ostao sa Dunjom jer je u celoj toj zbrci ona bila jedina svetla tačka koja mi je pružala kakav-takav spokoj i optimizam. Da je neko drugo derište bilo u pitanju verovatno bih pobegao, ali Dunju je bilo teško ostaviti!

Nešto mi je govorilo da nemam razloga za brigu! Cela situacija je bila i previše čudna, a iz ličnog iskustva znao sam da se čudne situacije nikada ne završavaju tragično. Bar ne u mom slučaju!


Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.