Skitajući sa Dunjom: Vrtić

Skitajući sa Dunjom: Vrtić

Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.

Dunja je toga dana bila vidno neraspoložena. Iako obično nije prestajala da brblja tokom naših redovnih prepodnevnih šetnji, ovoga puta je samo nemo koračala nogu pred nogu preko uskog ivičnjaka, dok sam ja išao iza nje i razmišljao kako da je odobrovoljim. Znao sam šta ju je brinulo. Iako su za protekle dve godine stekli puno poverenje u Maju i bili uvereni da je Dunja u sigurnim rukama dok su oni bili na poslu, njeni roditelji verovali su da je vrtić ipak pogodnije okruženje za odrastanje deteta, i da bi za nju bilo bolje da vreme provodi među drugom decom kako bi se navikla na zajedništvo. Ali, u Dunjinom slučaju to nije išlo jednostavno. Kada joj je bilo tri godine upisali su je u vrtić koji se nalazio pedesetak metara od zgrade u kojoj je živela i u koji su takođe išli svi njeni drugari iz kraja. Tada je u vrtiću provela četiri dana, a petog su morali da je ispišu jer više nije htela da ide. Umesto toga morali su da joj pronađu dadilju, i ispostavilo se da je Dunji to mnogo više odgovaralo, jer je nekako sve bilo po njenom. Maja je inače izrazito nežna osoba i od početka se trudila da joj uvek ugađa u svemu. Ipak, pričala mi je kako su Dunjini roditelji imali običaj da, kada bi ih Dunja naljutila svojim ponašanjem ili postupcima, izgrde je i priprete kako će je upisati u vrtić i da će je tamo stroge vaspitačice dovesti u red. To se međutim nikada nije desilo jer je Dunja sasvim dobro vladala tehnikama manipulacije, pa je uz malo suza i “neću više nikad” pogled lako uspevala da otkloni njihovu ljutnju. Ali juče je izgleda Dunja opet naljutila svog tatu, jer je on jutros pre odlaska na posao svratio do vrtića da se informiše oko upisa.

- I ja sam kao mali išao u vrtić.- sustigao sam je i nastavio dalje prateći njene sitne korake – Bilo je jako lepo.

- Ja ne volim vrtić! Tamo je dosadno i imaju glupe vaspitačice, kažu ti kad moraš da jedeš, kako da se igraš, teraju te de spavaš kad ti se ne spava i ne smeš da ideš napolje! Tamo je kao u kavezu!

- Pa sigurno nije loše kad se navikneš. I svi tvoji drugari već dugo idu. Zar ti nije bolje da budeš sa drugom decom nego da te čuva neko stariji?

- Nije bolje! Ovako mogu da radim šta ja hoću a ne da slušam vaspitačice, jer sam ja pametnija od njih! One ne znaju ništa nego samo decu teraju da spavaju po ceo dan, i posle ih malo puste u dvorište!

To sam već mogao da prihvatim. Za ovih nekoliko dana koje sam proveo sa njom bio sam uveren da je preda mnom buduća planinarka ili pobednica gradskog maratona! Više od svega volela je da šeta! Svaki naš dan počinjao je kratkom prepodnevnom šetnjom, koja je predstavljala fizičku pripremu za dužu poslepodnevnu šetnju u koju me je vodila odmah posle ručka. Jednoj takvoj čigri režim boravka u vrtiću sigurno ne bi odgovarao.

Kada smo posle par minuta u tišini došli do kraja staze, Dunja je sišla sa ivičnjaka i raspoloženje joj se malo popravilo.

- Znam sigurno da me neće upisati! Oni to uvek samo tako pričaju, ali se ja onda naljutim pa odustanu. Tako je bilo i prošle godine!


Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.