Jednom sam pola dana šibala po gradu sa zavrnutom suknjom, videlo mi se pola dupeta. I tek mi je koleginica koja je dotrčala za mnom, zalepila mi se za leđa i spustila suknju, otkrila koliku sam zabavu ljudima priredila. Više mi je bilo smešno nego što me bilo blam.

Ali onda sam vratila film i shvatila da sam srela gomilu poznatih ljudi, a da me niko nije upozorio.

Mogao je neko da me pristigne i da mi kaže da spustim suknju, sigurno. Ali nije. A ni koleginica nije videla, nego je neko drugi video i rekao joj, a nju prosto nije mrzelo da me spase od daljeg zabavljanja narodnih masa.

A mogao je i neko nepoznat da bude fin. Ali nije.

I kad sam posle prepričavala anegdotu, čula sam razne slične primere. O pocepanim pantalonama, flekama od menstruacije, razmotanim rolnama toalet papira koje vijore iz tašne, naopako obučenim haljinama, papirima zalepljenim za štiklu…

Dešavalo mi se da me neko upozori da mi je otvorena tašna, ili da me stigne neko ko je pokupio nešto što mi je ispalo ili sam zaboravila, ali to je daleko od blama i blisko običnoj ljudskoj predusretljivosti.

To me naučilo da uvek reagujem, da nikoga ne prepustim blamiranju ili daljem izlaganju nekoj neprijatnosti, ako već primećujem.

Potrudim se da intervenišem diskretno.

Ponekad mi vrate preveliki kusur, a ja stanem i brojim i kažem, čekajte, dali ste mi više, pa pored zbunjenosti dobijem beskrajno zahvaljivanje.

Kad čekam u redu, a neko pokušava da bude bezobziran, kažem glasno sad je na redu ova osoba, a ispred mene je došao ovaj čovek i iza mene ovaj. Vi ste poslednji.

Kad vidim usamljeni predmet, osvrnem se i pitam da li ga je neko zaboravio, a ako se niko ne javi, poverim to nešto na čuvanje onima na čijem je terenu zaboravljeno. Ljudi se obično vrate da potraže zaboravljene kišobrane, naočari, kese i torbe.

Ako razgovaram sa ženom kojoj se razmazala šminka, ili se karmin zadržao na zubima, skrenem joj pažnju.

Takođe upozoravam i na pljuvačku u uglu usana ili krmeljive oči. Bude mi malo neprijatno, ali upozorenje uvek naiđe na zahvalnost. Kad je nekome otkopčan šlic u bliskom okruženju, uvek ispadne cirkus oko toga gde ja gledam, pa tako svašta zapažam.

Još nisam sanirala nijednu zavrnutu suknju, ali jesam neke izvrnute bluze, odvezane pertle i nezgodne fleke.

A znate onu situaciju kad neko prepričava nešto o nekome (ogovara), a taj neko otvori vrata i pojavi mu se iza leđa u pola rečenice?

197 Smej se, smej: Obična intervencija protiv blama

E to je izazov za intervenciju. Blam je gotovo zagarantovan. Ako se ne snađete u trenutku da preuzmete prozivku i preokrenete je kao da ste sve vreme govorili o nekom šesnaestom, moraćete da posegnete za onim mi o vuku, a vuk na vrata, pa da ogovaranu osobu direktno upoznate o temi i pitate je o čemu se tu u stvari radi. Pa šta bude.

Ili da pustite da se onaj ko se razlajao kuva u sopstvenom sosu.

Posmatrajući reakcije u momentima spasavanja od blama, ili u trenucima dok se neka neprijatnost dešava, posmatrajući sopstvenu spremnost ili nespremnost da uskočite i intervenišete, naučićete mnogo o sebi i o ljudima.

Obična ljudska pristojnost najčešće preovlađuje, ali ako ste zašli među ljude sa zavrnutom suknjom, računajte na običnu ljudsku sklonost da gledaju cirkus i smeju se klovnovima. Bez neke posebne pakosti pusitiće vas da idete pocepani i zarozani, čak i ako je očigledno da to nije deo vašeg autfita, nego posledica žurbe i nemarnosti. Ko vam je kriv. A i šta vam fali da tu i tamo zabavite raju?

Aleksina Đorđević

Editors choice