Sofijina priča iz Albanije (1. deo)

Sofijina priča iz Albanije (1. deo)

Delovao mi je tmurno, zastrašujuće i nekako na svim nivoima siromašno. Nikada ne bih pomislila da ću sa njim uopšte živeti. A ne samo da sam živela, nego sam se u njega takvog zaljubila. Toliko, da je postao deo mene, deo bez koga više ne umem i neću. Povredio me je svaki put, i svaki put sam mu oprostila, ponekad toliko, da sam mislila da mu se više nikada neću vratiti, ali uvek jesam i očigledno je, uvek ću. Jer vredi.

Tirana.

U ovaj grad prvi put odlazim pre neke četiri godine, zaslugom Filološkog fakulteta i katedre za dotični jezik. Tu sam naučila kako da kažem “dobra dan” i “marš u onu materinu” i, to je otprilike sve.
Tada su avioni još i saobraćali na toj relaciji, pa je sve bilo lakše. Sada se tamo može stići jedino autobusom preko Makedonije, i put traje otprilike oko 22 sata ili takođe autobusom, ali preko Prištine, što traje oko 15 sati. Kada na to dodate sav strah koji osećate, jer ne znate šta će da vam se na putu preko Kosova desiti, onda to, traje čitavu večnost. Jasno, uvek vam ostaje put preko Podgorice, sledećom maršutom: Beograd-Podgorica preskupih pola sata avionom, pa onda stopirate (ne ako ste žensko) ili uzmete taksi koji će da vas prebaci preko granice ( samo u slučaju ako vas na granici čeka prijatelj kolima) ili Vas, prelepim makadamima, direktno odveze do Skadra,  iz koga ćete dalje uhvatiti bus do Tirane. Ta varijanta ukupno traje oko 7 sati, zavisno od toga ko, kako i čime vas voze.

U svakom slučaju to će biti Mercedes, samo da l’ će to biti taksista koji vozi “ciganski i gastarbajterski san” ili mercedes S klase, ne znam, sve je moguće. Ipak, na kraju, varijanta koju bih vam ja najtoplije preporučila je da prespavate prugu Beograd-Bar. Iz Bara se autobusom prevezete do Ulcinja. Od Ulcinja se ukrcate u mini bus koji vozi do Skadra, a odatle do Tirane imate vrlo malo i put je pristojan.

Te noći stigle smo u Tiranu predveče. Dočekala nas je žena koja nam je taj prvi jednomesečni boravak u Tirani i obezbedila. Sačekala nas na aerodromu, deportovala do stana, izbila nam iz džepova 300 evrića i užurbano otišla uz obećanje da će se sutra javiti i upoznati nas sa gradom. Nas dve, i dalje sa koferima u ruci, stajale smo potpuno šokirane na sred dnevne sobe, očekujući da nas iza ćoška sigurno čeka neki o(d)bor svinja. Neko ko bi da nam poželi groktavu dobrodošlicu i pozove nas da joj se u blatu pridružimo. Ne znam, možda na njihovom jeziku ’’stan’’ znači štala, a ’’štala’’ stan?!

Tirana1 Sofijina priča iz Albanije (1. deo)

Tirana ima dva puta više stanovnika od Novog Sada

Jutro. Ono traje još od sinoć kad sam u štalu i stigla. Oka nisam sklopila na krevetu koji je bio toliko ulubljen od nekog predebelog starca koji je tu očigledno godinama nepomičan ležao. Činilo mi se na trenutke da taj starac nije mogao ni do kupatila da ode, a zbog debljine je sigurno bio nemoguć za nošenje, pa mu je taj krevet bio i kupatilo i sto za ručavanje i fotelja za čitanje, ceo svet. A sada bi ja tu trebalo da spavam. Nisam se osećala nimalo počastvovano zbog toga, čak, mi se činilo kao da mi taj njegov miris ulazi u pore i da me njegovo telo utisnuto u taj ležaj na momente i dodiruje. Muka mi je.

Ustajem da ispravim udove i uz krckanje zglobova odlazim do prozora da bacim pogled na grad. Stižem do prvog i sve što vidim ispred sebe je velika zemljana površina na izdisaju, ispucala od neumoljivog Sunca, toliko da mi se čini da ako tako nastavi za koji dan ću sigurno moći da zavirim u jezgro zemljine kugle. E baš tu nekoliko mršavih konja je izašlo u potragu za doručkom. Gurkali su se za opstanak i tračak zelenila među sivim oronulim zgradama i sliku činili još tužnijom. Tirana.

Tako je svanulo naše prvo albansko Sunce.

Nastavak možete pročitati ovde.


Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.