Kad si povređen zbog ljubavi, jedino ti ljubav pruža utehu.
Može li čovek sam da se uteši? O, može. A često i mora. Onako kako je naučio da se teši dok je bio mali. Igračkama. Pričama. Muzikom. Dete koje raste samo, često mora samo da se teši. Jer kad su roditelji zbog nečega ljuti na njega, nema braće i sestara sa kojima bi se udružilo ili na kojima bi iskalilo bes i osetilo nadmoć, ono grli svog medu, gleda svoje slikovnice, ili samo žmuri i mašta.
Deca koja odrastaju sama, umeju sama da se igraju. A kad kao mali naučiš da se sam zabavljaš, onda naučiš i da se sam tešiš.
Deca koja imaju roditelje koji ih ne porvređuju, ne osuđuju i ne otuđuju, navikla su da utehu nalaze u roditeljskom zagrljaju, ili samo prisustvu. Ponekad im je dovoljno da ispričaju šta ih muči, nekad danima pričaju isto, dok ne isprazne naboj, a nekad samo skoče na roditelja i upljeskaju ga, kao pas ljubimac, koji nema pojma da ima 70 kila i da ne može da se sklupča u gazdinom krilu kao da je štene.
Fizičko prisustvo onih koje volimo i verujemo im, samo po sebi je utešno. Roditelji bi trebalo da se teše međusobno i da uvek budu tu da uteše decu. Ali roditelji su često samo majka. A ona pronalazi utehu u svojoj deci, jednako kao i oni u njoj.
Dve same mame su razgovarale o ovoj osetljivoj temi i složile se da nije u redu što traže i nalaze utehu u svojoj deci. Zato što deca rastu i odlaze, a one treba da ih u tome podrže i podstaknu. I ne treba da očekuju da deca zatim budu tu, kad im treba uteha. Niti deca treba da se osećaju loše zato što ne mogu da budu tu, kad je mama tužna.
I ispričale su jedna drugoj kako su neminovno upućene na decu, kao i ona na njih, kako je ta toplina i ljubav najprirodnije utešna i kako joj se lako okreću, kad su povređene i tužne. Jedna je grozno sanjala i vikala u snu, pa je njena odrasla ćerka čula i došla kod nje u krevet, grlila je i češkala dok nije ponovo zaspala. Druga je legla kod sina u krilo dok je gledao film, sklupčala se kao mačka i zaspala, a ovaj se nije pomerio, iako mu je ubrzo postalo neudobno. Obe su ispratile decu na po nedelju dana i bacile se na uživanje u samoći, sa manje obaveza i više slobode. I obe su odahnule i umirile se, kad su se deca vratila. I shvatile su koliko su deca njihov život, njihova ljubav i njihova uteha i koliko to ne treba toliko da bude tako.
I složile su se da im treba neko, makar utehe radi. Ali uteha uopšte nije mala stvar. Ispred uteha ne može da stoji makar. Jer utehu ti pruža samo onaj koga voliš i kome veruješ.
Razgovarajući tako, osetile su utehu u međusobnoj bliskosti i razumevanju. Prijateljstvo je utešno. Svest o tome da vas neko potpuno razume, da oseća i proživljava isto, vrlo je utešna.
Neki ljudi piju, neki spavaju, neki pojačaju tempo, obezbeđujući sebi obaveze koje ih potpuno zaokupljaju, toliko da uopšte nemaju kad da se opuste i budu tužni i osećaju potrebu za utehom. Snalaze se ljudi. Jer se ljubav i uteha ne nalaze tek tako, one se neguju i rastu. I ponekad odu.
A onda se setiš kako sam sebe da zagrliš i utešiš.
