1/3

U svetu zrelih, stabilnih osoba koje nude svoje razumevanje, jer imaju sposobnost empatije i širinu uvida, bes je nešto kao mentalno zaostali brat među drugim, normalnim osećanjima. Ali kad tako postaviš stvari – kad napraviš razliku između mentalno zaostalog i normalnog, bez truda da to zvuči politički korektno, nego baš onako kako to vidiš i osećaš, već je jasno da je takav tretman besa, kao da je on ispod ljudskog dostojanstva, a naročito ispod dostojanstva onih koji bi trebalo da znaju bolje i o sebi i od drugima, nepravičan i destruktivan.
Vatrene emocije nose nisku vibraciju, što bi rekli njuejdžeri. Ali da li je moguće biti čovek, a provoditi 24/7 u nirvani, u meditativnom stanju, u stopostotnoj ravnoteži sa sobom i svetom oko sebe, zračiti mirom i stabilnošću, osećati se dobro i biti iznad svakog uznemiravanja? Retoričko pitanje, ali mnogi to pokušavaju, da gaje svetačke osobine i da ostanu povezani sa svojom ljudskom suštinom. Ali unutra, u toj suštini, često ima mnogo besa, koji čuči u izolaciji, jer ga se stidimo, kao što se loši roditelji stide svoje zaostale dece.

bes Šta da radiš sa besom, koji ne priliči tvom dostojanstvu?

Međutim, mali retard je tu, napetog tela, spreman da ruši i razbija, da se buni protiv nepravednog tretmana, protiv zapostavljanja i protiv svega ostalog, zbog čega želimo da se bunimo, a ne činimo to, jer smo procenili da nam ne vredi, da je to unapred izgubljena borba, da ne možemo ništa da promenimo i da nam je bolje da prihvatimo stvari kakve jesu. Ali, ako je bes živ i spreman da se aktivira (kao oni vulkani, što stalno kuvaju iznutra i ne zna se kad će da prsnu) znači da ima sva legitimna prava da bude tu, da nam je potreban i da moramo na njega da obratimo pažnju, da ga uvažimo i shvatimo.

Editors choice