1973.

Upoznali su se dok je ona šetala ulicama Zagreba sa frizurom poput “ptičjeg gnezda” kako on kaže danas, kroz smeh, kada se u zanosu seća tih vremena. On, visok, krupan, duge, zarasle kose baš kao sa onih starih crno-belih fotografija sedamdesetih godina, a ona  zdepasta, ali uvek uglađena i obučena kao iz izloga. Živeli su u ulici koja se tada zvala Proleterskih brigada, u istoj zgradi sa dva različita ulaza. Ona klinka, svojevoljna, razmažena gimnazijalka, a on duhovit, vredan i pošten student. I tu su se susrela dva različita sveta, dve različite misli, dva lika, jednog istog osećanja koje ih je spojilo i zadržalo sve ove godine – ljubav.

Tada je sve počelo: poljupci u liftu, zajednički izlasci, vožnje uspinjačom, putovanja, klupe u parkovima i ćošak kod gimnazije na kom ju je čekao naslonjen, a ona mu ponosno, pred drugaricama mahala i slala poljupce s prozora učionice. Njene molbe da ga nakon posla sačeka u sitne noćne sate ispred ulaza samo da mu se javi na pet minuta. Dok je putovala sa roditeljima po raznim luksuznim hotelima Opatije i čitave Istre, on bi dolazio krišom noću i sakrivajući se u sobama hotela provodio sate sa njom. Prva pijanstva i onaj slučajni koktel popijen na eks, zbog kog ju je nosio nekoliko desetina stepenica umirući od smeha. Ludo su se voleli.

Posle deset godina zajedničke ljubavi koja je već tada bila mnogo više od same ljubavi konačno se venčaju. Započinju zajednički, idiličan život sa pravim prijateljima koji su bili tu sve te godine. On ju je boemski, prvi put u njenom životu, odveo u kafanu i tvrdio da se tamo nalaze “pravi ljudi ove zemlje”, a ona njega u prefinjeni, moderan butik. Čvrsto je i realno stajao na zemlji dok je ona sebi postavljala više ciljeve u životu, živeći uvek pomalo u oblacima. Onda je na svet došao sin koji je još više osvetleo njihove živote. Više ih nije bilo dvoje, već troje. Da li je postojala veća sreća? Oni su postali zreli ljudi, više nisu bili deca, a onda ih je zadesilo nešto što im iz korena menja živote – rat.

slika 125 Šta su nam učinile godine: Priča o jednoj ljubavi

Jednog dana kada budemo stari, imaćemo toliko bogatih uspomena za prepričavanje

2012.

Danas sedimo svo četvoro za stolom, u jednom malom mestu u Srbiji, koje nazivaju gradom. Iznad naših glava, potpuno beznačajno, kao iz neke davne prošlosti koja im ne pripada visi slika one iste uspinjače koja je obeležila njihovu mladost i prvi poljubac. Ta slika je jedino što je ostalo iz tog vremena. Ručamo u tišini jer bi svaka moguća reč među nama verovatno izazvala svađu i nesuglasice. On sedi zgrbljen, debeo, nekako se, verovali ili ne, smanjio. Ona još uvek krupna, ali ne preterano, kratko ošišana, plava, iz očiju joj još uvek sija neka iskra.

Svih ovih godina, on se nije snašao. Ostavio je negde, u tom rodnom gradu, u toj ulici koja se danas ne zove kako se nekad zvala, svoje najbolje prijatelje, uspomene, stan, život… Decenije života. Kako pričaju njegovi verni prijatelji: ”On se na ulici rukovao i sa najnebitnijima, ali i sa najuticajnijim ljudima grada”. Bio je i ostao veliki čovek, dobre duše kog su svi obožavali. Ovde i danas, čini se kao da je reč o drugom čoveku. Ona je uspela. Stekla je prijateljice, divan posao i učenike koji je obožavaju.

I njoj je teško što ga danas gleda takvog. Pita se zašto nije mogla da predvidi budućnost, zašto se vezala za prvog muškarca koji se pojavio u njenom životu… Zamišljala je svoj život potpuno drugačije. Razmišlja koje su to vode života donele ovakve poplave i probleme, a činilo se lako samo jedriti i ploviti po tim istim vodama… On je bolestan, a ona i sama oboleva pored njega, pored osećaja samoće. Pokušavala je da ode i napusti sve, ali bi se uvek vratila svojom voljom, odlučujući još jedanput da ne napušta brod koji tone.

slika 218 Šta su nam učinile godine: Priča o jednoj ljubavi

Imali smo i više nego dobar razlog da ne odustanemo

Ja sam početkom devedesetih došla na svet u najtežim trenucima. Mama kaže da sam bila Božiji dar kad su ostali bez svega i počinjali ispočetka. Sin je tražio seku sa najlepšim očima, i danas, moj brat tvrdi da mu se ta želja ostvarila. Vaspitani smo, na žalost ili na sreću, da funkcionišemo bez uloga jer smo uvek znali i čuli sve, kao da im nismo deca, već prijatelji, ponekad psiholozi, a ponekad čak i mi njima roditelji. Nikada probleme nisu rešavali iza vrata. Istovremeno su nam pružili doslovce sve. Imamo i imali smo i više nego što nam treba. A nekako kao da su se svi problemi i brige spustili baš na njihova leđa, dvoje ljudi danas izgubljenih u vremenu, a oni se još uvek bore da nas izvedu na pravi put, sastave razbijeno ogledalo ljubavi i poštovanja i vrate sve na svoje mesto.

Pišem ovo noć pre nego što će njihov brak dostići i svoju tridesetu godinu. Pre par nedelja, on, moj otac, bio je u bolnici i kao da je okrenuo neku novu stranu života. Od tada mama i on šetaju svako veče, držeći se pod ruku, polako i krhko, kao kad su se pre trideset godina tiho šetali ulicama Zagreba na minus pet. A sad još sporije i još svesnije, da su mnogo toga u životu prošli i da ih još dosta toga čeka, te da će u svemu tome kao i do sada biti zajedno i podizati jedno drugo kada bude bilo teško. Jer to i jeste poenta i glavna srž ove priče – Ljubav sa velikim slovom Lj koja ne popušta ni pred životnim neprilikama i nesrećnom sudbinom, Ljubav koja preživljava okrnjena, oštećena i ranjena. I vernost i uspomene koje iznova vidaju rane toj Ljubavi i maze je. Jer na kraju našeg velikog puta zvanog život, jedino nam ta Ljubav, ako je stvarno prava, sa velikim slovom Lj i ostaje.

Shvatam koliko ih volim, tako nesrećne, a opet tako srećne, i koliko sam im zahvalna što su mi poklonili najveći poklon nad svim ostalim koji su mi za života dali, ujedno i najvredniji jer se ne nalazi u ormaru ili novčaniku već u srcu i duši, a to je njihova nesebična i bezgranična ljubav i vaspitanje.

Gledam ih kako koračaju sporo, ali smelo… Čujem njen živi smeh u daljini. Ako zažmurim zamisliću bez problema istu onu šiparicu koja je bila pre četrdeset godina. Mora da se on nečega dosetio jer je niko ne može nasmejati tako kao njegove priče… I tako je divno slušati ih kako pričaju o prošlosti i mladosti, kako se sećaju svega i to ih teši…  Sve to vreme i bliskost. Još uvek traju. Oni, još uvek traju.


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.

Editors choice