Što na srcu nemam česmu da te pustim da istečeš

Što na srcu nemam česmu da te pustim da istečeš

Oh, fino. Novi dan na pomolu, a ja se i ovog puta budim misleći na tebe. Tvoje oči, tvoj osmeh, slatka, razbarušena kosica i stav “mnogo-sam-lep-mnogo-me-boli-briga” igraju mi u glavi. Pobogu, šta imaš ti što nema niko drugi? Zašto me već jednom ne ostaviš na miru? Želim da te zaboravim, ova platonska ljubav više nije moguća! Shvati i prihvati! Hm, kao da je tebe uopšte briga što ja balavim za tobom… Pa, celo pakovanje maramica mi nije dovoljno kad si ti u blizini!

A sećam se prvog puta kada sam te ugledala, tako si mi išao na živce. Ne znam zašto ali nešto me je užasno nerviralo kod tebe. Možda me je nerviralo sve ono što mi se sad sviđa? Bože, kako sam kontradiktorna, pa to je strašno! I uvek mi se to desi – prvo nekog ne mogu da smislim, a onda o njemu mislim svaki dan, po ceo dan. Tako je i sa tobom… A onda kada si me nešto pitao i spontano razvio razgovor, učinio si da za tobom poludim! Tada smo se raspričali i kasnije ceo dan nisam mogla da prestanem da mislim na tebe! Tako je sve počelo… Ne znam da li si to primetio ili me sasvim slučajno sad non-stop nešto zapitkuješ. U svakom slučaju, bolje bi bilo da prestaneš. Ja ovako više ne mogu.

on Što na srcu nemam česmu da te pustim da istečeš

Ja mislim da bi trebalo lepo da pokupiš svoje stvari i da se gubiš iz moje glave!

Nije da patim za tobom, da sam nesrećno zaljubljena, ne. Znam da nikada nećemo biti zajedno, ali mi je nekako lepo da te gledam iz prikrajka, uživam kada mi se nasmešiš, kada mi kažeš ćao, kada me pitaš neku glupost. Prosto, volim da mislim na nekog, da maštam, da budem zaljubljena, makar i čisto onako. Ipak, kažu mi da nisam baš normalna. Stalno. Zato sam se zapitala: šta ja imam od tebe? I pošto je odgovor, jelte, ništa, rešila sam da ti objavim rat! Vreme je da pokupiš svoje stvari i nestaneš iz moje glave i moga srca, da napustiš teritoriju koji si osvojio. Jer, ako već nema koristi, bolje je da nema ni štete – bolje sprečiti nego lečiti. Znaš, razmišljala sam… Dosta dugo si se ti tu baškario po mojim komorama i pretkomorama, činio da mi krv ključa, mozak prestane sa radom, pluća otkažu. Možda je tebi bilo lepo – besplatan smeštaj, besplatna hrana (da, da, hranio si se mojom džigericom), ali svakog gosta tri dana dosta! Raskidamo ugovor. Ne, ne, nemoj da brineš, ništa mi ne duguješ, samo idi. Moram lepo da te zamolim, jer tipovi kao ti ne vole pritisak. A i, jebiga, nemam na srcu česmu da je samo odvrnem i ti da istečeš. Zato mi učini uslugu i sam nestani, ne moraš ni da se pozdravljaš.

Eto, to je moja novogodišnja odluka. Doduše, sa malo većim zakašnjenjem, ali valjda se računa. Pa dobro, Deda Mraze, bilo mi je malo teže da se odlučim šta treba da radim, šta ću, nemoj sad i ti da mi staješ na muku! I molim te, nateraj ga da ode. Ali stvarno. Ne radi mi ono što mi uvek radiš – da uvek najviše mislim na onoga koga želim da zaboravim. To stvarno ne bi bilo lepo!

Izvor fotografija: fanpop.com


Ivana Tomić – za sada je još uvek novinarka u pokušaju, ali bi volela da jednog dana ima uspešnu karijeru. Od kada je postala tetka šali se da je postala i mudrija. Voli da provodi vreme sa svojom porodicom i kućnim ljubimcima, obožava “Mrak” film, višnje i Džonija Depa, a posebno uživa da “šeta” po živcima svojoj najboljoj drugarici Nedi.