Videla sam mnoge ljude, koje sam ipak uzaludno nazivala svojima, kako me gledaju očima sreće dok se u mojima suze gomilaju. Videla sam te ljude koji su mi ruku svoju dali ne bi li me samo izbliza šamarom iznenadili. Gledala sam ih kako mi podršku pod nogama grade ne bi li je lakše porušili. Ćutala sam im izdaje. Brojala sam im lica. Ali nikada nisam zlobom zlu uzvratila. Nijedno licemerje, nijedna pohlepa, nijedna zavist, nijedna zloba, ne mogu od moje ljudskosti veće da budu. Nijedan ujed, čoveka koga miluješ i hraniš, ne može mene da učini besnom i natera me da, na svoj red, ujedem i ja.

Da. Gledala sam mnoge kako odlaze i odlazeći grizu, kako grizu i čupaju iz mene nadu i spokoj. Gledam, pak, još uvek sve one koji grizu i ostaju računajući na moju dobrotu da ih jednom, iz ponora gde su u mojim očima pali, svim dobrim što je u meni, da ih jednom dignem i opravdam.

Prihvatala sam da ponesem tuđe odgovornosti i krivice; sve što su mi njihovo stavljali zavrat. Nosila sam bez reči, u tišini, sa osmehom ipak, sve što mi nije pripadalo, i čega su se, radi savesti lakše, kod mene otarasili.

Jesam, nagledala sam se tih ljudi koji su ponajviše uz vas kada ste im potrebni. Tu su obično kada su potrebni i vama, tu su, u stvari, kako bi se krišom vašem bolu podsmehnuli, tu su da zlom prodube provaliju nad kojom ste. Tu su da vas usmere gde ni lud pošao ne bi. Tu su da im poverujete slepo, ne bi li vas, zahvaljujući veri koju ste u njih stekli, lakše naredni put sapleli.

hhhh Što seješ to i žanješ

Daj mi sebe da te povredim lakše

Takvi vas ljudi na duši ne nose. Greškom ih nosimo mi. Mi, čije su suze bistre, čiji se obraz jedino crveni od udaraca zlotvora, obraz koji je povrh svega, pred nepravdom i u nepravdi, ostao čist. Mi, čiji je san odložen kad se zabrojimo dok nižemo u glavi udarce. Mi, mi koji zlu zlom ne odgovaramo. Mi koji, nakon svega, nismo stekli potrebu za ravnotežom u bolu.

Jer, slabić je onaj koji je zao. Da je jak, srećom bi ljude koji ga ljube obasipao. Zato, nijedan zlobnik na svetu ne bi, počinjeno drugom zlo, na svojoj koži, mogao da preživi.

Al’ nasuprot mojoj volji, dešava se; još kako da ne… desi se da što drugom poseješ lično sam požanješ.

Stoga nije ni do karme ni do kazne, svojom rukom zlobnik strada.

Ne ide zlo onome ko ga zaslužuje. Zlo se prostire po drugima dok može, al’ svak jednom o svoju stenu udari.


Elena Ederlezi

Editors choice