Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.

Sve je tačno. Od tvrdnji da su muškarci i žene različite vrste kao, recimo, konji i pelikani, preko poetičnog tumačenja da dolaze sa različitih planeta, naučnih činjenica o hormonima, hemiji, hemisferama, anatomiji (gle, nema h!), do pacifističko-humanističkih prežvakavanja o tome kako smo svi pre svega ljudi, te se nipošto suštinski ne razlikujemo, kao i kosmičko-religioznih naklapanja o tome kako smo dve polovine jednog celog. Sve pije vodu. Zavisi samo iz kog ugla posmatramo i da li su nam u fokusu razlike ili sličnosti. Ali, to je filozofija. Držimo se, ovog trenutka, biologije. Znate ono, dečak – plavo, devojčica – roze. Potreba za prevazilaženjem klišea dolazi malo kasnije. U četvrtom osnovne nema dečaka koji bi pristao da za školu obuče roze majicu i nema devojčice koja ne voli roze tašnicu sa šljokicama i perlicama. A šta to stvarno znači imati pišu ili ribicu?

Srećnija deca, koja odrastaju uz braću i sestre, na vreme usvoje životne činjenice, osim ako ih roditelji puritanci baš mnogo ne zajebu u tome. Dečaci saznaju sve o sestrinoj menstruaciji i bolnim grudima i napadima besa i plača. Devojčice saznaju sve o problemu odlepljivanja kožice penisa, dok majke pokušavaju da se izbore sa ovim i (uzalud) traže pomoć očeva. Znate, ta kožica mora nekako da se odlepi (do četvrte, pete godine) i to povlačenjem gore dole, posle kupanja, a najbolje je da je mali penis u erekciji, jer onda lakše i brže može da se cimne na dole, svaki put malo više i odlepi – malo po malo. Znate, to boli.

I zamislite sada usredsređenu i preznojenu majku kako pokušava to da izvede na svom sinčiću, jer joj je deset prijateljica reklo da je bolje tako, nego da vodi dete kod lekara, koji će da uradi isto to, samo odjednom (au!). Zamislite oca koji nije ni od kakve pomoći, jer pozeleni i pripadne mu muka pri pomisli na taj osećaj intimne prijatnosti, koji odjednom biva presečen bolom i sve se dešava na najosetljivijem mestu.

A zamislite muško dete u tom položaju. Brani se, pa ga prevare, pa dopusti. Shvata da je neka panika tamo dole. Oseća prijatan nadražaj, a onda neprijatan, čak bolan. Trza se i viče, buni se. “Čekaj sinko, moraš da istrpiš, evo samo još malo, majka ne odustaje, savladava ga i uspeva da cimne još par puta, pre nego što joj pukne živac. Pizdi što drnda dete. Ljuta je na oca deteta. Pita se kako to da nikad u životu nije čula za tako nešto i zašto joj niko ne pomogne i što mora, dođavola, ona to da radi? A one majke što su vodile dečake kod lekara da im odlepe kožicu i držale dete prilikom te nasilne intervencije, one još povrh besa i brige osećaju duplu dozu krivice. A dečaci? Oni to brzo zaborave. Ili barem tako izgleda. Ali telo sve skladišti i pamti. Svaku senzaciju, stanje i osećanje. Mozak potiskuje, ostale telesne ćelije čuvaju. Da, strašno.

I onda celog života taj mali izvor zabave i stresa raste sa dečacima. Da li je dovoljno porastao? Da li treba da bude ovako kriv? Moram brzo da izdrkam, provaliće me. Moram da mislim na nešto drugo da ne svršim. Moram da ostanem dovoljno dugo tvrd. Jebote, šta je sad ovo, ovo mi se nikad nije desilo.

Aha.

A mislile ste da je zajebano što vam krv curi svakog meseca, što vam je materica centralna hala fabrike za bebe, sise pogon za preradu mleka, a vaše telo manevarski poligon za ratne operacije?

Hoću da kažem da žene imaju konkretniji uvid u to šta se, a pre svega zašto se nešto dešava u njihovom telu. Ma koliko gadna i dosadna, menstruacija biva prihvaćena kao deo savršeno smislenog mehanizma. Žene imaju bolju kontrolu nad telom, nema skokova i padova koji bez učešća volje napadaju iz zasede. Devojčice su upućenije (ako ih roditelji puritanci nisu mnogo zajebali) i manje se stide. One znaju da su sise i dupe lepi i privlačni, a dečaci nikad nisu sigurni da li je njihov pribor lep (u prevodu, veliki). Toliko o polnom samopouzdanju.

I onda se bata i seka u nekim godinama punim hormona sretnu u mraku. Kako će se provesti? O, zavisi. Od toga da li seka ima brata (mlađeg ili starijeg), da li joj je majka kreten i sa koliko emotivnih ožiljaka je izašla iz edipalne faze (kad je bila zaljubljena u taticu). Pa sve to isto za dečaka. Plus fizički bolovi i emotivni košmari uskladišteni u telesnim ćelijama u raznim kombinacijama. Šanse da se dobro provedu su stvarno minimalne.

Ali, pokušavaće opet i opet i naučiće negde nešto. Rezultati tog nauka biće seksualne disfunkcije, nasilje u porodici, emotivna nezrelost, nesigurnost i nepoverenje. U maloj, većoj ili najvećoj meri.

Sledeći put kad dodirnete telo osobe suprotnog pola u pokušaju da joj možda dodirnete i srce, učinite to sa mnogo pažnje, razumevanja, strpljenja i poštovanja. Samo je zamislite kad je bila mala. I još bolje – zamislite kako bi bilo da se zamenite.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice