Striptiz za pismene: Čik, budi normalan

Striptiz za pismene: Čik, budi normalan

U mom sistemu vrednosti niko ne može da bude normalan, ako nije malo lud. Bolje malo više.

Biti malo lud (i malo više) u mom sistemu vrednosti znači vrednovati ljude, događaje, mesta, okolnosti, umetnost i uopšte, sve, prema spontanom odgovoru bića.

Biti sposoban za spontanu reakciju znači biti otvoren, primati bez ograda i filtera, prevazići ego, sljuštiti slojeve površnosti, pretvaranja, uloga i tripova i osećati sve.

A ako već ideš tako otvoren svetom i primaš sve, bez zadrške, moraš malo da poludiš (ili malo više).

Jer sve je često ružno, bedno, uvredljivo, glupo, zlo, plitko, besmisleno i bolno.

I da bi osetio ono lepo, zadivljujuće, radosno, toplo, negujuće i isceljujuće u blatu svega, moraš se nepokolebljivo držati svog sistema vrednosti.

A biće je jedina važeća mera u tom sistemu.

I sad, ako ljudi, događaji, mesta, okolnosti, umetnost i takoreći, sve, nisu biću ni do kolena, normalan čovek stane i zapita se da li je to do mene, a onda sa tugom zaključi da nije.

Normalan čovek uzme u obzir svoje ludilo i ponovo sve premeri, pitajući se da li je moguće da sam samo ja normalan ovde i s tugom zaključi da jeste.

Normalan čovek ima izbor.

Može da se bori protiv besmisla i da pronađe smisao u toj borbi. Može da kopa po blatu, pronalazeći poluvrednosti i pokušavajući da ih uzgaja, razvija i uzdiže.

Normalan čovek često baš to i uradi, iako zna da u toj borbi nema pobede i da će mu život biti niz polovičnih uspeha i da će jedinu satisfakciju morati da pronađe u svojoj istrajnosti. Ali takođe zna da sve uznesene poluvrednosti imaju potencijal da porastu i zablistaju istinskom dragocenošću, mada ga to neće proslaviti, neće dobiti zahvalnost i priznanje, a verovatno neće ni doživeti. Veoma skroman normalan čovek neće se mnogo buniti što nema čime da nahrani ego. I što tek ponekad nahrani dušu i to samo svojim sopstvenim resursima.

zena u ludackoj kosulji Striptiz za pismene: Čik, budi normalan

Neka ludila su toliko sputavajuća. A i neke normalnosti

Normalan čovek malo oštrijeg temperamenta, manje tolerantan i nesklon službi u hrišćanskom smislu, može sve da otera u tri lepe i da sam ode u druge tri lepe, ne bi li potražio ono jedno – mir, radost i ljubav.

Uravnotežen normalan čovek može i da pokuša ono najteže. Da spoji strpljivost kopanja po blatu i skromnost služenja sa potragom za mirom, radošću i ljubavlju, koje god tri lepe morao da pretraži.

Normalan čovek privlači sebi druge ludake.

Među njima često ima pravih psihopata, koji svojom preosetljivošću i ranjivošću dobrano zalaze u duboku intuiciju i, čak, vidovitost, čime izazivaju spontan odgovor bića. Biće kaže da, jer prepoznaje poluvrednost ludila neizdrža, koje vapi za isceljenjem, za pravom, veličanstvenom, ispunjavajućom, nadahnjujućom i kao takvom, savršeno normalnom sumanutošću.

Ređe ima i onih drugih, stvarnih srodnih duša, čije prisustvo izaziva čistu radost, talase topline, stvaralački zanos, prepoznavanje koje se uvek iznova potvrđuje.

Normalan čovek uvek pronalazi sebe, koliko god da se sebe zaglibilo, izgubilo, sakrilo.

Normalan čovek je nežan i velikodušan prema sebi. Jer voli sebe.

A kakav je prema sebi, takav je i prema drugima.

Jer sobom meri sve.

Ako sobom nije svemu ni do kolena, normalan čovek poraste, poraste, poraste i doraste.

Ali samo ako je dovoljno lud.

Rizično je biti normalan ludak, u preplavljujućoj gomili očitih ludaka, koji svom snagom tripuju da su normalni.

Pa ti sad, čik, budi normalan.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.