Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.

Kao pristanak, kao uvažavanje, kao znak da shvatam i odobravam rečeno. “Da” kao stav, pristup, uvod u akciju.

“Ne” kao strah, odbrana, gard, granica. Kao pad, razočarenje, izgubljeno vreme. “Ne” kao nervoza, nedostatak, nerad, nemaštovitost, netaktičnost.

Onaj šablonski savet o tome kako treba znati reći “ne” nikome ne pomaže. Ni onima koji ne umeju da odbiju ono što im ne odgovara, ni onima koji treba da prihvate odbijanje.

Jer, to tako ne radi. Kad se otimate i vrištite “neeeeee!“, najčešće uopšte ne možete da se otmete, a onaj kome je vaše “ne” upućeno ili vas uopšte ne uvažava, ili se loži na vašu nemoć.

Šablon o pozitivnom pristupu do sada je izašao na nos svakome ko se okušao u manijačkoj pozitivnosti.

Jer se najčešće shvata kao “ma biće sve u redu” ili “neće se to meni dogoditi“. To vam dođe kao mantra populističke pozitivnosti, koja je simbolična koliko i razni drugi manevri protiv baksuzluka – vi znate da nesreća može da se obruši na vas svakog časa i sve što možete je da držite svoje misli što dalje od tog saznanja. Dobro, nije to nezdravo. Ne još. Ali postaće. Jer, ako zaboravite da mantrate, pa vam se desi neko sranje, mislićete da ste sami sebi navukli nevolju i pokupićete osećanje krivice i ko zna koje još đubre od onog što se ne vidi i ne saznaje, nego potiskuje, dok se ne transformiše u nešto drugo – vidljivo i saznatljivo. Da, da, mislim na ono najgore što vam pada na pamet.

“Da” o kome govorim nije od te sorte. To “da” nije oprezno, ali je spontano. A spontanost nije neoprezna, nego se prosto ne oslanja na kalkulantski um. Svaka spontana akcija jeste adekvatan odgovor bića. Svaka počinje sa “da”. Od istrčavanja na ulicu i spasavanja deteta ukipljenog usred saobraćaja, preko ubacivanja u torbu kišobrana za koji ste sigurni da vam uopšte ne treba, a onda pljusne iz vedra neba, do prostog iznošenja činjenica u nekoj raspravi u kojoj su se svi naprimali i tripuju dvesta na sat – a onda zaćute i ohlade se kad vas čuju. “Da” ima veze sa istinom i vašom sposobnošću da je interpretirate i zastupate. “Da” na početku vaših rečenica, kojima nekome dajete odgovor, možda neće obezbediti suštinsku komunikaciju, ali daće vašem sagovorniku uvažavanje koje mu je potrebno, čak i ako je u pitanju ponuda koju upravo odbijate. Uostalom, da bismo znali da li nešto želimo da odbijemo, moramo u potpunosti da prihvatimo i razumemo značenje ponuđenog.

“Ne” vas često neće spasti od osude, povrede i bola. “Da” može da pomogne da izbegnete svaku povredu koju možete da izbegnete.

Jer, postoji i onaj jedinstveni faktor kosmičkog i nepredvidivog kome, može biti, nikakav vaš stav neće dodati, ni oduzeti. Ali pozicija u kojoj vas zatiče udarac ili uzlet tiče se jedino vas, a vaše više “da” nego “ne”, može da vam sačuva integritet.

Ako će vam nebo svakako pasti na glavu, jedino što možete je da se ispravite do svoje pune visine i podignete lice ka oblacima. Zgrčeni u iščekivanju udarca potrošićete dragoceno preostalo vreme na strah i nećete uživati u slatkoj vrtoglavici koju izaziva gledanje u nebo.

“Da” je za hrabre. “Ne” nije ni za ku…, mislim, kukavice.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice