Striptiz za pismene: Neću momka, hoću vatrogasca

Striptiz za pismene: Neću momka, hoću vatrogasca

Žena sam sklona kućnim katastrofama i treba mi vatrogasac, zaključih prilikom najnovijeg dizastera. Znači, treba mi neko da me spasava od požara usled kvara na instalacijama, opekotina prilikom baratanja vrućim šerpama i rernom, da mi reinstalira kompjuter i sve što uz to ide, odvede dete da kupi gejmerskog miša, da mi skine film i da ga pogledamo zajedno, da me češka i izmasira, da me zagrli i uteši, da me zagrli i zapali. I ugasi.

Vatrogasac, dakle.

Dostupan za hitne pozive u bilo koje doba.

Elem, jedne skorašnje noći u sitne sate krenula sam najzad na počinak i uzvrtela se tražeći mobilni, da podesim budilnik i legnem najzad. A telefona nigde. Dobro, dešava se. Ključevi, torbica za mobilni, telefon, zna to misteriozno da se sakrije po tašnama i džepovima, baš kad je hića. Kako se beše traže te sitnice? Aha, kad sam ga zadnji put imala u rukama i gde sam ga stavila? (Cccc, pokvarenjaci, ne mislim na to.) Ponela sam ga kad sam išla da prošetam. Nisam nosila tašnu. Stavila sam ga… u džep od pantalona, što inače nikad ne radim. Gde su pantalone? Jebote, u mašini, peru se sa ostalim šarenim vešom već duže od sata. O, ne! Možda je telefon ispao iz džepa, kad sam dograbila pantalone?

Uzalud se ponadah. Sa zebnjom u srcu uđoh u kupatilo i spustih se na kolena pred mašinom za veš, prostreljena prizorom u bubnju: mali se zaglavio između gume i stakla, a veš se bezazleno vrti iza njega. Aaaaaaaa! Luda li sam, čoveče! Zagrebah po staklu i dugmićima poput mačke u panici. Kako se sad zaustavlja ovaj program? Kako da ispustim vodu? Ma, daj samo da otvorim ta vratanca, sranje ne može biti veće nego što jeste.

48609966 424821 10150606517236674 1382153528 n Striptiz za pismene: Neću momka, hoću vatrogasca

Ne brinite momci, ima posla za sve

Znači, četiri izjutra, ja držim oprani telefon, a voda ispunjava polovinu ekrana i onako se ljuljuška levo-desno. Da li sada da mi služi umesto libele ili da pokušam da ga otvorim? Rastrurih ga koliko sam umela, izvadih karticu i bateriju… I šta sad? Vatrogasca sam na’vatala na Skypeu i stigao je za deset minuta. Sa opremom. Rastavio je telefon na najsitnije delove, brisali smo i sušili ceo sat. Kartica radi, utvrdismo. Delimično olakšanje.

“I koga bi ti sad zvala da ti nije mene?” Da ne pričam o tome kako mi je dupe pomerio što sam kao prava plavuša očistila softver Arielom na 45 stepeni.

“Čoveče, meni treba vatrogasac.”

“Tebi treba četa vatrogasaca, svi stručni u ponekoj oblasti i da se ne svađaju oko tebe”, reče dežurni, koji je do sada sanirao jedan požar i dve poplave, da ne pominjem reinstalacije kompjutera, sitne stolarske radove i kulinarske vratolomije.

I tako je nastao koncept vatrogasca.

Ubrzo posle toga našla sam se u društvu sestre i njenih pet prijateljica i prepričala im događaj. Smejale su se i dodale svoja iskustva sa kućnim katastrofama, majstorima i vatrogascima.

I sada, svako filozofiranje o tome kako je muškarcima u današnje vreme poljuljano mesto i samopouzdanje, jer uloga lovca, hranitelja i zaštitnika više nije dominantna, a mačo je potpuno aut, pada u vodu.

Jer, neko treba da vam zameni plinsku bocu, nacepa drva, popravi nameštaj, servisira kompjuter, uopšte, da upotrebi odgovarajući alat u svakoj prilici i da se odazove u svako doba. Vatrogasac. A pošto jedan čovek ne može dežurati 24/7, onda vatrogasci.

Na porodičnom skupu (odmah posle onog ženskog), koji se sastoji od četiri razvedene žene, dva ženska i dva muška deteta, od kojih je starije mlad muškarac od dvadesetak leta, poveo se razgovor o sestrinom kompjuteru. Treba da se reinstalira, naravno. A i da se očisti kuler. Sestra kaže, zvaće jednog prijatelja koji joj to s vremena na vreme obavlja po povoljnoj ceni. A naše muško dete, momčina naša, reče:

“Ma što da plaćaš, tetka, to ću ja. Evo odmah ću da pogledam.”

Otvori torbicu i izvadi šrafciger.

“Vatrogasac!!!”, povikale smo uglas sestra i ja. I onako smo pljesnule rukama, kao proste žene kad se čude i oduševljavaju istovremeno.

I neka to bude shvaćeno ispravno, molim vas. Kao titula, recimo.

Znači, ne treba mi ni princ, ni srodna duša, treba mi njegovo veličanstvo Vatrogasac.

P.S. Mobilni nije proradio. Mada, saznala sam za još pet slučajeva pranja telefona u mašini i čula sam da treba da se stavi da odleži par meseci u pirinču. A jedan je proradio posle dve godine.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.