Striptiz za pismene: Predosmomartovski sindrom

Striptiz za pismene: Predosmomartovski sindrom

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.

Hodam ulicom uvijena u celofan, koji neprijatno šuška pri svakom pokretu i providan je. Naravno, ispod celofana nemam ništa na sebi, ali svi se oko mene ponašaju kao da je to normalno. Hladno mi je i pokušavam da se stisnem i brže hodam, ali na nogama su mi saksije i svaki korak je neprecizan, težak i spor, a svaki put kad podignem i spustim nogu, kroz onu rupu na saksiji istrese se malo zemlje. Kontam da će sva zemlja ispasti za još dvadesetak koraka i da će se onda saksije verovatno polomiti, a to nikako ne sme da se desi.

Ja sam poklon. Moram da stignem. I kako to već u košmarima biva, nosim puno naručje glavica kupusa, a u svaku je zaboden mali leptir koji treperi i uvija se na špenadli. Krila su im dirljivo svilena, velikim leptirskim očima trepću ka meni, a ja znam da moram da stignem i isporučim sve glavice, i ne smem da polomim saksije. Moram da stignem u školu. Čeka me Osmi mart.

Upinjem se i znojim ispod celofana koji se otvara, bežim i, koliko god grlila kupus, sve mi je hladnije i neprijatnije. Listovi kupusa gužvaju se i otvaraju, leptirima gasnu oči i sparušuju se krila, osećam se kao sarma, a mast mi curi niz noge. Još samo nekoliko koraka, o ne, svi leptiri su se osušili, u rukama nosim veliku lepljivu gusenicu, a to je, u stvari, moja beba i treba da je podojim, a grudi me bole, o ne, saksije su se polomile i zabole mi se u stopala, zurim u barice krvi pod nogama, ali ne, to nisu povrede od krhotina, to krv curi niz moje noge. Kako ću ovakva u školu? Osmi mart će strašno da se naljuti što sam mu upropastila poklon! Hoću da se probudim! Ne mogu da se probudim, nastavljam da šljapkam krvavim stopalima, gusenica se migolji na mojim grudima i ujeda me za bradavice, daj bre više, hoću da se probudim, aha, treba da vičem, aaaaaa!!!

Sedim u školskoj klupi. Toliko je niska da su mi kolena savijena do brade. Gola sam i drhtim. Deca prilaze jedno po jedno sa novčanicama od po sto dinara i stavljaju ih na mene. One se zalepe i stoje. Deca imaju velike leptirske oči, koje me gledaju prokleto prekorno. Izneverila sam. Nije fer, znam da nije fer i hoću da ih pitam zašto, zašto, ali Osmi mart stoji pred tablom i gleda me odozgo, obrva spojenih u namrštenu liniju, poput ljute gusenice koja gmiže po okviru naočara. Joj, izgubila sam poklon. Ne, izgubila sam pare! I sad moram da ih skupim i da ih nosim na sebi umesto celofana, dok Osmi mart ne prođe.

Ali znam da Osmi mart nikada neće proći i da ću zauvek morati da budem poklon. Očajna sam i počinjem da plačem i da molim, hoću da se probudim, hoću da se probudim, molim te, Osmi marte, biću dobra i doneću ti kupus i uloviću druge svilene leptire i neću usput roditi gusenicu i razbiti saksije, molim te, Osmi marte, hoću da se probudim.

tumblr lrauwnKrbu1qjz7ieo1 500 large Striptiz za pismene: Predosmomartovski sindrom

Gde mi je celofan? Kasnim na posao, kupiću leptire. Au! Malo sam prsla

I kako to već u košmarima biva, na tabli stoji zakucana čiodom poklon-čestitka sa nasmejanom osmicom, a ja sam mala i nosim teget uniformu i patike na bosu nogu, penjem se na prste i skidam poklon-čestitku, otvaram je, iz nje izleće oblak leptira, svetlucaju zlatno, crveno, plavo, narandžasto, zeleno, i ja ih sve zahvatim čestitkom i vratim ih unutra, jer treba da ih zamenim za poklon.

I sada sam u najvećoj prodavnici Osmog marta, a to je neki nepregledan trg, sav pokriven celofanom iz koga rastu ruže, karanfili i kaktusi u malim saksijama. Ispod celofana su zapravo dečiji grobovi i ja znam da su to ona deca leptirskih očiju, jer ispod svakog cveta stoji stodinarka na uzglavlju male humke. I tužna sam, i znam da nije fer, nije fer, hoću da se probudim, ali prvo moram da pokupim cveće i saksije i odnesem ih u školu. Otkidam veliki komad celofana i bacam unutra sve što nalazim, cvetove, stodinarke, saksije, cipelice, pepeljaru, bubamaru, plišano mače i mog medu, zadržaću medu, ali ne smem da zadržim medu, plačem, prikupljam krajeve celofana i vučem ogromni zavežljaj po malim grobovima. Molim te, Osmi marte, ja sam dobra devojčica, molim te, hoću da se probudim!

Uspravljam se u krevetu kao da me je neko ispalio iz topa, pidžama mi je zarolana do brade, znoj se ohladio na meni i tresem se, cvokoćem, jebem ti osmomartovske košmare, mislila sam da sam to prerasla. Ali Osmi mart nikada neće proći. Otkrivam da sam dobila menstruaciju, tuširam se i menjam posteljinu, oblačim čist veš i pidžamu, osećam se kao sveže umotana sarma u loncu u kome se krčka Dan žena. Ko li će to da jede, pitam se…


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.