Štrumpfeta i Mini Maus u paklu maloletničke razuzdanosti

Štrumpfeta i Mini Maus u paklu maloletničke razuzdanosti

“Večeras ćemo napraviti haos! Ovo je noć za nas!” – vičemo i nazdravljamo. Petak je, valjda, jedini dan kada sebi dozvolimo da padnemo nisko i radimo šta god nam padne na um. Smejemo se i krećemo u ritmu glasne muzike koju naši glasovi nadjačavaju. Onda još malo vodke u kombinaciji sa đusom. Potom počinju da izbijaju sve one skrivene emocije, sve velike boli i preživljene muke koje mladost donosi, te se utapaju u čaši. A onda kako ko završi – ili na podu u suzama, ili hiperaktivno (spreman da uradi svakakve gluposti), ili spavajući. Razna su dejstva tog alkohola koji veličamo, kom se klanjamo, kome pevamo i kome se smešimo, a koji nas truje. Scena koja sledi par sati kasnije je sledeća:

“Molim te, ustani, ne možeš ležati na betonu, hajde idemo da šetamo” – pokušavam da podignem njeno telo koje podseća na krpenu lutku. Povraća dok joj rukom pridržavam kosu i proklinjem alkohol zbog kog sam i sama u ovom trenutku nestabilna. Osećam se krivom i obliva me sažaljenje dok je gledam tako slabu, sa zavaljenom glavom uza zid, zatvorenih očiju. Nekoliko minuta kasnije predajem je u ruke njenoj očajnoj majci, zbog čega se osećam kao da mi je neko upravo udario bolan šamar.

Koliko puta su nam se izlasci ovako završili, a da nisu ni započeli? Koliko puta smo se probudile odevene u haljini, našminkane, sa potpeticama pored glave?
Koliko puta smo rekle “nikad više!”, a sledeći vikend uradile isto? Ili još bolje: koliko puta smo se pravdali da smo to uradili samo jer smo bili pod dejstvom alkohola (inače ne bismo – čitaj “malo sutra”)?

Ne znaš da li je ružnije kada vidiš u takvom stanju nekog ko ti je blizak ili neku “slatku malu maloletnicu, malu grešnicu” kojoj još ni grudi nisu počele da rastu, a izležava se sa nekim starijim tipom i cigaretom u ruci sva važna dok ne zna ni gde se nalazi koliko je pijana. Zreli muškarci ih žele, ali ne i vole. Produžuju mladost igrajući se njima na zadnjem sedištu auta, a one skraćuju detinjstvo menjajući igračke za matorce. Pre njega je devojčica, s njim je dama, posle njega kurva. A on? Uvek isti, tražen, važan, gospodin… može mu se.

Ali danas je, izgleda, došlo takvo vreme. Živimo u sredini gde devojke ne znaju značenje reči moral, dostojanstvo, samopoštovanje. Uništavaju ugled neprimerenim doživljajima, povraćanjima i opijanjima, pušenjem, seksom u četrnaestoj, petnestoj… Živimo u vremenu gde nema pravila – ni zajedničkih, a ni sopstvenih. Neuspeli smo i nemoćni da se suprotstavimo sebi, a još manje okolini. Čak je postalo otrcano i ono mamino i tatino “u naaše vreemee, mi smo…” i onda bla bla bla. Više nema prelazne dobi, juče si dete, danas si devojka.

Roditelji dozvoljavaju i više nego što treba, a koji ne dozvoljavaju čine to tako da izazivaju suprotan efekat. Danas smo dovoljno smeli da ovako neozbiljni uzmemo život u svoje ruke. Inatimo se, smejemo im se, pljujemo ih. Kada mama kaže: “Ne brže od života”, mislimo kako je pukla i kako se neće baš nama od svih ljudi na svetu nešto loše dogoditi. I ona roditeljska rečenica: “Ponašaj se u skladu sa svojim godinama” dobija odgovor: “Smaraš!”. Telo i psiha ne odrastaju istom brzinom. A onda, kada se jedno subotnje veče završi zvukom sirene hitne pomoći, osim u detinjstvu, ostaje jedna velika rupa u srcu.

- Kasni mi tri nedelje.
- Ej, moraš kupiti test, niste se zaštitili, i sama znaš da postoji mogućnost… ne mogu to da izgovorim.
- Znam… sačekaću još par dana, dobiću sigurno.
- Slušaj, moraš preuzeti odgovornost, ići ću sa tobom, biće ti tako lakše, treba se suočiti sa istinom, vreme je…
- Imam 17 godina, kako bih objasnila mami i tati šta mi se ‘slučajno’ dogodilo?
- Razumem, ali nećeš ništa promeniti čekanjem. Ako je nešto važno, ono te čeka ma koliko ti izbegavala da se suočiš s tim.

Tako teče razgovor između nas dve. Znate šta je najtužnije u ovome? Dok vodimo ovaj važan razgovor ja sam u duksu sa likom Štrumpfete, a ona u majici sa likom Mini Maus. Ne mogu da zamislim da se u jednom detetu poput nje, možda baš u ovom trenutku, razvija novo dete.

Slede nagle promene. Svi vukovci jedva završavaju srednje škole, na odmorima se vuče koja crta, popije se koji bensedin za živce od “toliko teškog života nas srednjoškolaca koje niko ne razume”. Životi nam se prepliću, spajaju i razilaze, svaki čvor života na koji naiđemo ne otpetljavamo već preskačemo i tako letimo, letimo kroz vreme, sve dok se ne sapletemo o sopstvene noge. I onda shvatiš – ali bude kasno.

Šest ujutro. Zvoni budilnik. Školska torba čeka na stolici. Ona ustaje, odlazi u kupatilo. Obavlja sve pripreme pred test, čita uputstvo i shvata da joj budućnost upravo zavisi od dve crtice. Dve – ako je trudna, jedna – ako nije. Obavlja test i ostavlja ga na 40 sekundi dok traje iščekivanje. Ne gleda u njega, a potom skupi hrabrosti da pogleda…
Dve crvene crtice. U neverici i napadu suza bespomoćan mladi život pada na pod. Tačnije, više ne jedan. Nego dva.

“Sve što mladost mora da podnese na putu tom, sve to starost mora da podnese na srcu svom… ”


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.