Kao po nekom ludom pravilu – tokom decembra nas na svakom ćošku savetuju kako da nam naredna godina bude bolja od ove, gde da se uputimo, ne bismo li sreli svoju polovinu, šta da jedemo ili ne jedemo, ukoliko želimo da na letovanje odemo visoko podignute glave ili na papiriću koje boje i mirisne note da ispišemo želje, da bi se ovog puta zaista (ali zaista!) ostvarile. Kraj jednog poglavlja. Vreme za svođenje računa. Vreme za sastavljanje predračuna. Šta zaista želimo? O čemu sanjamo? Kome se nadamo?

Slika 152 Šunjam se kroz snove

Da li smo samo piskarali i želeli ili smo zasukali rukave i ostvarili?

Premda nisam od onih kojima je samopouzdanje veliko kao kuća trospratnica, verujem da nikada nije dobro potceniti se i zadovoljiti se, recimo, skromnom pripravničkom platom jer, zaboga – neko drugi je na Birou, a ti, eto, u ovo zlo doba imaš posao. Ako vrediš i ako misliš da možeš – to nije dovoljno. Jednostavno nije. Zaslužuješ da imaš svoju kancelariju, besnu platu i skup auto. Ne zato što je u životu važno imati mnogo novca. Važno je imati cilj pred sobom, grabiti, raditi na sebi i za sebe – i taj trud treba da bude nagrađen.

Ovako ja to vidim… Život je jedna velika scena. Možeš da izađeš, stojiš sa strane, gledaš tuđe nastupe, uzdišeš i veruješ da je i izlazak na scenu, sam po sebi, uspeh. Ili možeš da izađeš na tu istu scenu, flertuješ sa reflektorima, pokažeš svu raskošnu darovitost koja te krasi, pokloniš se i budeš nagrađen aplauzom. Prosto, da prostije ne može biti. Nema tu neke “više” matematike. Tvoj život – tvoja predstava.

Slika 247 Šunjam se kroz snove

Možeš da budeš nemi posmatrač ili glavna zvezda. Izbor je tvoj!

Nemam nijedan (dovoljno) pametan i u svakoj prilici primenljiv savet kako da ostvarite snove. Ja sam svoje ostvarivala na različite načine. Ali, nijedan se nije sam od sebe ostvario. Za svaki je bilo potrebno mnogo truda, rada, znoja, često i suza (okej, ovo nije preporučljivo i naročito pohvalno, ali šta ću – žensko sam, od krvi i mesa, laka sam na suzi). Kopala sam, sadila, vadila, ponovo kopala, vukla, premeštala, još malo kopala, pomerala, gurala, presađivala, ali sam svaki put imala jasan cilj pred sobom. Da se ne lažemo… Bilo je tu i proćerdanih snova. Neodsanjanih. Nedosanjanih. Onda stavim prst na čelo, pa se zapitam – šta nije bilo u redu? I uvek dođem do istog odgovora. Ja nisam bila u redu. Ne komšija, ne komšijin pas, ne vremenska prognoza, ne političke (ne)prilike u zemlji ili na Bliskom istoku. Ja i opet ja. Jedino ja. Zašto? Zato što nisam dovoljno jako želela. Dok sam ja tako “mlako” želela, vreme je prolazilo, ja sam i dalje želela, ali vreme je teklo kao ludo, pa sam onda manje želela, jer je vreme doslovno jurilo, i na kraju sam prestala da želim i digla ruke od svega. “Eto, nije mi se dalo.” Sutra malo! Nije dovoljno samo želeti. Moraš malo i da se oznojiš. Nije san jabuka, pa da ga ubereš na drvetu.

Da je lako – nije. Ali, avaj! Imamo snove i imamo sebe. Dovoljno kapitala za početak. Udariš temelj, pa počneš da zidaš. Cigla po cigla, sprat do sprata, prozor do vrata. Jednog jutra se probudiš, a pred tobom čitava zgrada. Čoveče, pa ti si je podigao golim rukama. Da li iko ima više razloga od tebe da bude ponosan na sebe?

Izvori fotografija: favim.com, xda-wallpapers.com i appsummer.org


Tamara Stančev želi gužve, lude zabave i tako voli noć i drago kamenje. Ona ima plan da osvoji svet, u njenim očima je reka duboka. Ona voli čisto ko devojčica.

Editors choice