Ti nikad nećeš znati

Ti nikad nećeš znati

“Puno je bilo dana kada sam ujutru poželela da ne otvorim oči i ustanem iz kreveta. Znala sam da će dan biti isti kao prethodni, onaj pre njega i kao onaj što će tek doći. Za neke sam jednostavno želela da se završe i pre nego što počnu…”

Od kako se odselila o njoj nisam znala puno. Neko mi je rekao da je dobila posao o kom je sanjala, pa sam mogla samo da pretpostavljam da je srećna i da uživa. Ona je bila jedna od onih dragih osoba koje ne viđate dugo, ali kada ih vidite imate utisak kao da vreme nije ni prošlo. Reče mi da je o meni čula od zajedničkih prijatelja i, nakon što je obasuh gomilom pitanja o njenom životu, zastade nakratko, uozbilji se i kroz uzdah poče…

“Dugo mi je trebalo da prihvatim kraj moje i njegove priče. Život me je odveo drugim ljudima, ali sam se dugo uporno vraćala tamo gde mi je ostalo srce. I to je valjda tako, koliko god bežao od uspomena, uvek će te stići… ”

Slika1 Pogled Ti nikad nećeš znati

Reče mi setnim pogledom gledajući zaljubljeni par pored nas, a onda skrenu pogled i nastavi

“Često sam razmišljala o tome kako dani i noći znaju da budu dugi kada ti neko nedostaje. Danju sam i samoj sebi znala da se čudim, jer sam se ponašala onako kako se od mene očekivalo. Uspevala sam da skrenem misli, zavaram sebe i druge, pa se onda i dan nekako otegne sve dok me san ponovo ne baci u njegov zagrljaj. A noću, noću sam ostajala budna pitajući se koliko traje zaborav onda kada sam u tišini vodila rat sa unutrašnjim slabostima. I znaš, nije mi trebalo ništa veliko.

Samo po koja reč, mrvica pažnje i tračak nade. Mrzela sam telefon u noćima kada sam najviše očekivala poruku. Samo jednu, pa makar i praznu. Želela sam samo da se pojavi, zagrli me i ne da mi da odem. Žao mi je što nije bio tu da sa njim podelim sreću zbog svega što se dešavalo u međuvremenu kada smo oboje mislili ko zna šta… I htela sam, nije da nisam, da mu pišem i priznam sve, ali kako kad se ljubav ne nameće i to nisam ja?”

Slika2 devojka Ti nikad nećeš znati

Zato sam se uvek radije povlačila pred naletom sećanja i osećanja...

Nakon kraćeg ćutanja, konačno skupih snage i mudrosti da kažem nešto pametno…

“Neke tuge kao da nas ne napuštaju dok nas ne ojačaju, ali ne treba im se predavati. Što više patiš, duže će biti tu. Život je ponekad surov učitelj, ali na kraju uvek shvatiš da je tu samo zbog tebe i da samo od tebe zavisi koliko ćeš se truditi da iz teških situacija izađeš kao pobednik. Teško je biti strpljiv, ali vreme je uvek na našoj strani. Isti se pronalaze, lutaju, ponekad odlaze i pogrešnima, ali ako su pravi vratiće se i biće tu. Tako je to u životu. Zaljubiš se, voliš, izgubiš, preboliš, zaboraviš, ali naučiš šta zaslužuješ i ko zaslužuje tebe.”

“Znam, i dugo mi je trebalo to da shvatim. Jednom ću sugurno shvatiti zašto treba da cenim svaku životnu stazu koju sam morala da pređem da bih postala jača. Sada koračam samo napred, i dalje nesigurnim koracima, ali bar znam da više nisam tamo gde sam bila. Najbolje što mogu da mu poželim je da ga neko voli koliko sam ja. Da je on meni poželeo i pola od toga, meni bi bilo sasvim dovoljno za neke nove ljubavi… Ali eto, život nam, kako kažu, ne daje uvek ono što želimo, već ono što nam treba. A meni je možda bilo potrebno samo da shvatim sve da bi dobila snagu za sve što me čeka… Ali uspela sam, zato sada i znam koliko vredim.”

O njemu sam stvarno znala tako malo, ali sam nekako bila sigurna da ima samo najlepše sećanje na nju. Možda zbog toga nikada nije ni imao hrabrosti da je voli onako kako zaslužuje. Odlazio je pogrešnima, dokazivajući joj da može bez nje. A dok maske pogrešnih padnu, obično izgubiš one koji masku nikada nisu ni imali… A onda ih izbegavaš jer ih u stvari nikada nisi ni upoznao, plašeći se da nisi dovoljno dobar.

“Sada kada sam konačno srećna, on je ponovo tu. Nekada bi me za trenutak znao kupiti svojim slatkim osmehom i pričama, a sada… Sada je tako mali i tako nevažan. Kada mi je najviše trebao nije bio tu, ne treba mi ni sada. Žao mi je samo što nikada neće znati koliko sam bila njegova, čak i onda kada je bio sa drugima. Rekao je da se kaje, da pokušam da zaboravim šta je bilo i nastavimo dalje…

Odgovorih mu samo: ‘Zaboraviću, ne brini, ali bojim se da ti nećeš. Nastavićemo dalje, ali svako svojim putem. I nemoj da me podsećaš više na sebe, pusti me da pamtim samo lepo. Hoću još malo da se divim sebi i svojim slatkim uzaludnim nadanjima i snovima onda kada sam želela samo da…’ Tu se nešto u meni prelomi i kroz uzdah izustih: ‘Ma, nije ni važno. Ti ionako nikad nećeš znati.’ A onda sam se okrenula i otišla. Ali ovaj put zauvek.”


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”