Moja osmogodišnja sestra je došla kući, pošto je prethodno imala šah, pet časova u školi i čas engleskog na Institutu za strane jezike, i izjavila da “mora da vežba zadatke iz matematike jer sutra ima test!” Bio sam zgranut. U tom trenutku imao sam tačno dvanaest sati do kolokvijuma iz mehanike i još uvek sam se lagodno odnosio prema tome. Osim toga, ne sećam se da sam ikada tokom osnovne škole razmišljao o testovima. Nije to zato što sam pametniji od svoje sestre, naprotiv, mala je vrlo pametna i odgovorna, očigledno, i temeljna kao i tolike druge žene, nasuprot pustoj muškoj površnosti. Zgranuo me je taj tako ozbiljan odnos malog deteta prema obavezama, a onda i druge razlike između mog i njenog odrastanja. Iako  je reč samo o desetogodišnjoj distanci. Na primer, ona nikada nije sišla sam niz stepenište u našoj zgradi i sama izašla na ulicu. Nikada nije sama otišla u školsko dvorište  znajući da će tamo naći društvo, jer ni njeno drštvo ne dolazi u školsko dvorište. Nikada nije otišla u samouslugu  koja se nalazi dvadeset metara od našeg ulaza, ili do pijace koja je preko puta, nikada nije došla kući prljava i žedna… dok sam ja sve to radio sam i moji roditelji  su bili prilično spokojni. I uvek je poneko komšijsko oko gledalo šta se događa. I sve je bilo u redu.

Danas, komšije su nekako postali diskretni, nevidljivi ljudi.  Nema buke na stepeništu, nema ogovaranja,  ali nema ni osećaja da se na njih možete osloniti. Svako brine svoju brigu, a brige su sudeći po svemu što se događa  – mnogobrojne.  I osmogodišnja deca imaju brige. Termine. Po ceo dan “plivaju” između termina. Žive u ritmu svojih roditelja, uklapaju se. Znaju svašta, razumeju se u sve, imaju skupe stvari, izgledaju starije… I imaju stalnu pratnju odraslih: do škole, na klavir, na crtanje, engleski… stalno nadgledana, prezaštićena, i sa vrlo malo privatnosti. Uspešni su, ali to je samo obična kompenzacija za život kakav bi on trebalo da bude. Ironično, ovako žive deca koja imaju punu roditeljsku pažnju. Postoji i druga grupa, a to su oni koji već vrlo rano ostaju sami kod kuće. Oni nemaju aktivnosti, ili ako ih imaju tamo se pojavljuju sami. Potpuno su prepušteni sami sebi, kompjuterima, televiziji i u tom autističnom svetu postaju neosetljivi za sve osim za trgovinu. Oni spretno manipulišu osećanjima svojih, najčešće prezaposlenih, a nekad samo nemarnih roditelja, drže ih za reč, nikada ne odstupaju od svojih zahteva jer to što traže samo je obična kompenzacija za život kakav bi on trebalo da bude. Sve u svemu – deca koju guta vreme. Vreme, taj objektivni krivac za sve što ne možemo da objasnimo, da prihvatimo. Kronos guta svoju decu, i tako je to od postanka sveta, samo se menjaju oblici tog surovog kanibalizma.

Tokom srednje škole radio sam neki projekat o učenju. Istražujući razne stvari naleteo sam na pesmu Bertranda Rasela koja se zove “Deca uče od načina na koji žive”. To je ova pesma:

Dete koje živi s podsmehom
uči da bude stidljivo.

Dete koje živi sa zamerkama
uči da osuđuje druge.

Dete koje živi s nepoverenjem
uči da podvaljuje.

Dete koje živi s ljubavlju
uči da voli.

Dete koje živi s ohrabrivanjem
uči se poverenju.

Dete koje živi sa istinom
uči se pravdi.

Dete koje živi sa pohvalama
uči se da poštuje.

Dete koje živi učestvujući
uči da bude uviđavno.

Dete koje živi sa znanjem
uči se mudrosti.

Dete koje živi sa srećom
pronaći će ljubav i lepotu.

Sudeći po svemu, ne možemo da promenimo vreme, ali možemo da pravimo bolje izbore. To sam pročitao u ovoj pesmi.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”

Editors choice