Ljudi u selu imaju potpuno definisan odnos prema đubretu koje proizvode, ili koje se stvara na njihovim imanjima. To je zato što imaju urođen osećaj za svojinu koju žele da očuvaju i unaprede. Kad lišće pada ili jabuke opadaju podrazumeva se da se neki član porodice pobrine za to. Često deca. Već na tom uzrastu znaju koji se plodovi mogu dati životinjama, a šta ide na đubrište da bi postalo kompost, ili jednostavno bilo zapaljeno. Najveći broj ljudi i ne pomišlja da baca plastične kese ili papir okolo, žene to shvataju kao sramotu, a kuću, dvorište i imanje kao ogledalo, kao ličnu kartu. Kada čiste, ljudi sa sela su svesni da čiste svoju kuću, svoje dvorište svoju njivu… Uglavnom tako, osim nečasnih izuzetaka.

U gradu, lična svojina je u najvećem broju slučajeva stan i auto. Hodnik, ulaz, lift, haustor, dvorište, park, ulica, škola i školsko dvorište, javni WC, autobuska stajališta… Ono što po definiciji pripada svima zapravo ne pripada nikome, i niko ne brine o tome. Brine, naravno, grad. Ali, šta je grad?! Imaginarna tvorevina koja se raspoređuje ovde ili onde, prestrojava, preraspodeljuje već prema potrebama aktuelnog trenutka i nikada ne dopire na sva mesta. Čak i da dopire, upotreba grada, prljanje grada, proizvodnja đubreta je neprekidan proces. Savremeno potrošačko društvo najveći je proizvođač smeća, a da istovremeno nije izgradilo civilizovan odnos prema odlaganju istog. Ne radi se samo o nedostatku kanti, kontejnera, deponija. Zar ulica Gospodar Jovanova nije puna psećih govana, dok su istovremeno u njoj postavljeni automati sa kesama za isto?! Ali, nije to do pasa već do ljudi, ljudi nisu naučili da počiste. Takođe, koliko su puta ulični čistači, taj svet koji se svakoga dana i svake noći hvata u koštac sa svim onim  što smo mi u nemaru ostavili za sobom, bili predmet napada i raznih diskriminacija? Najveći broj ljudi se navikao. Oguglao. Grad je ipak slobodan i otvoren, svako može da dođe i donese u njega svoje navike. Radi se samo o tome hoćemo li mi koji volimo svoj grad pristati na to. Hoćemo li se povući, prepustiti ulicu u kojoj smo se igrali kao deca, kafe u kome smo sedeli u miru, našu zgradu, način života, navike…

Da đubre uopšte nije marginalna stvar pokazuje i vest koja je pre nekoliko dana objavljena na RTS-u. Parafrazirana, ona otprilike glasi ovako: U Pirotu KONAČNO potpisan MEĐUOPŠTINSKI sporazum o upravljanju regionalnom sanitarnom deponijom u koju je uloženo pet miliona evra. Iako je izgrađena pre nekoliko meseci, još ne radi jer POLITIČARI nisu mogli da se dogovore ko će njom upravljati. I tako dalje. Ali, ironija je u tome što će ta deponija, iako su se političari konačno dogovorili (moguće je samo o deobi dobiti), početi sa radom tek u februaru sledeće godine. Dakle, za oko četiri meseca. Dotle, đubre će biti svuda oko Piroćanaca, zagađivaće i dalje reku Nišavu, biće svuda oko nas, davaćemo i dalje svoj “skromni doprinos” globalnom zagađenju. Dok majčica planeta bude mogla da podnosi.

Đubre ne da nije marginalna stvar, ono je postalo jedan od najvažnijih egzistencijalnih problema savremenog sveta, i različite zemlje se na različite načine nose sa njim. Primer italijanskog grada Napulja najbolje to pokazuje: 2008. kriza oko đubreta toliko je eskalirala da je u jednom danu na ulicama grada bilo oko 7,000 tona đubreta, zbog čega toga dana, uz sve ostalo, 100,000 učenika uopšte nije išlo u školu. Vojska je angažovana da čisti smeće, smrad se širio do Vezuva, a đubre je proglašeno za prirodnu nepogodu. Enco Manjini, novinar koji je istraživao ovaj problem, napisao je: “Mnoge sudske i novinarske istrage su pokazale da je otklanjanje i transport đubreta jedan od najunosnijih poslova Kamore, koji je doveo do nastanka nepoznatog broja bespravnih deponija. U nekim mestima, kao u predgrađu grada Aćera, ovakvo krijumčarenje đubreta imalo je za posledicu natprosečan broj kancera i plućnih oboljenja kod građana, kao i gubitak reputacije i prihoda lokalnih poljoprivrednika.” On je optužio vladu da je nesposobna da “razmišlja zeleno” naglašavajući da je problem Napulja, čije smeće okolni gradovi pod pritiskom javnosti nisu smeli da prihvate, upravo to što se smeće mnogo više spaljuje nego reciklira. Dakle, RECIKLAŽA – jedna od najvažnijih tekovina potrošačkog društva, koja još uvek, ni u jednoj zemlji na svetu, nije uspostavljena u potpunosti. Takozvane sekundarne sirovine još uvek se prepuštaju biosferi koja ih menja, ali koja se i sama menja zbog toga. Svedoci smo klimatskih promena, uništavanja prirodnih resursa, smanjenja biodiverziteta, najrazličitijih načina ugrožavanja zdravlja ljudi… Ekološki, sanitarni, epidemiološki, tehnološki, urbanistički i svi drugi problemi samo se umnožavaju.

U našoj zemlji u toku je akcija Očistimo Srbiju. Njeni promoteri su, naravno, poznate ličnosti, Novak Đoković pre svih. Akcija je već dala rezultate, a trenutno se odvija pod nazivom Prijavite lokaciju za čišćenje. U toku prve nedelje prijavljeno je 68 smetlišta za čišćenje, na žalost, najviše na teritoriji grada Beograda. Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja zajedno sa lokalnim samoupravama i komunalnim preduzećima za prvih pet dana očistilo je sedam smetlišta. U toku je čišćenje još dva.

Kao i mnogim drugim akcijama, i u ovoj jedna od poruka je da svako učini malo da bi se tako postiglo mnogo za našu životnu sredinu. Proletos sam zajedno sa svojom osmogodišnjom sestrom čistio obalu Dunava. To je bio moj zaista skromni doprinos. Imam i jednu naviku iz detinjstva: pošto sam najranije godine života proveo u bloku 21, a to su bile devedesete, kada tamo nije bilo blještavih građevina od stakla, ni bulevara, ni biciklističkih staza, ni šopig centara, pa ni kontejnera i kanti za đubre, naučio sam da omote od slatkiša i prazne flašice od vode i soka jednostavno donosim kući. Iako se grad od tada do danas mnogo promenio, ostala mi je ta navika. Možda je to i najsigurniji način da ne dajem nikakav lični doprinos prljanju ovog lepog grada, ako već moj doprinos njegovom čišćenju ne može da bude veći.


Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”

Editors choice