True life story: Parna ruža

True life story: Parna ruža

U ponor mi je propadala misao jer ja idem, ali istovremeno gubim svoj put. Nikako se ne može nazvati svetom ovo osećanje ništavnosti koje me kao senka prati i proganja.

Kažu mi da je to pravi put, kažu da je teško živeti u magli iluzije, a da tišina ume da bude gora od istine.

Već noćima tražim smisao besmisla, pitam se da li baš tako stvari moraju biti. Da li se sudbina poigrava sa nama, ili joj je samo dosadno, pa zato odlučuje da nas čas sliva, čas razliva u razne rukavce sivog života.

Evo, nas je slila ovde, u dom za nezbrinutu decu, sestru i mene, ovako malene, identične, jedno drugom do ramena. Muka je uvek bila lakša u dvoje, time sam se tešio. Nismo znali da li imamo ili nemamo roditelje, to je za nas ostala enigma. Od kako znamo za sebe, svesni smo da ne znamo čiji smo plod mašte, ili možda plod nekog brzog trenutka, pa smo zato i bili idealni za usvojiti i prisvojiti. Nije imao ko da kaže – “Ovo je moje”. Međutim, koliko god bili povezani krvlju, krv nekada ume da bude precenjena, a zajednički bol potcenjen.

Jednog dana, bračni bar srednjih godina ušetao je u dom za nezbrinutu decu; sređeni, doterani, mirisni, sa željom da usvoje, prisvoje, ili osvoje jedno dete. Tada nisam znao šta od ova tri hoće. Tek posle sam saznao da je par želeo jedno dete, želeo je moju sestru. Da je školuju, uče lepom ponašanju, nauče da vozi auto. Sve ono što možda nikada ne bi naučila i proživela. A dvoje je ipak previše za teret.

Prošlo je neko vreme, meseci, godine, ne znam ni sam koliko, vreme je prolazilo i nije marilo za to šta se dešava. Bračni par ponovo dolazi u dom, ovog puta sa raznim papirima i ljudima u crnom. Tada sam sve shvatio. Došli su da je odvedu. Vaspitačica mi je saopštila da će Sofija biti predana tim ljudima taj isti dan, pokušavala je da mi objasni da je tako najbolje, da će njoj biti bolje, i da ne treba da budem sebičan i pravim problem zbog toga. Razumeo sam ja to, znao sam da ide na neko bolje mesto, na mesto gde neće da jede iz plastičnih činija koje lako upijaju miris, gde će moći da gleda TV program koji ona poželi i gde joj za doručak neće biti poslužena jaja boje gangrene. Sve sam ja to znao. Ali, srcu je bilo nemoguće objasniti. Kako su koračali prema izlazu, ljubazno pružajuci ruku vaspitačici i nadležnima, Sofija se okrenula i pogledala me je, a njen pogled je govorio: “Znaš da ne mogu ništa da učinim, ne zameri mi”. Moje srce je pucalo, iako je bilo malo, razumelo je, oteli su deo mene, jedini deo mene koji je stvarno bio moj, a ja sam još dugo stajao i gledao prema izlazu.

Ostao sam sâm, skrhkan od bola. Nisam mogao da pronađem utehu. Iako sam imao nekoliko prijatelja, niko nije mogao da mi zameni Sofiju. Često sam od besa i činjenice da ništa ne mogu da učinim da bude pored mene, razbijao čaše, flaše, bilo šta što se moglo razbiti. Noćima sam zamišljao da je tu, da nije zaboravila miris loše hrane i piskav ženski glas u 6 ujutru: “Hajde, ustajanje”. Bože, kako mi je nedostajala.

Danas, kada smo ljudi a ne deca, ne mogu da se setim ovog perioda našeg života, a da ne zaplačem. Ipak ima nešto jače od nas samih. Ne kažu džabe, krv nije voda, i nije, ali neki ljudi to ne umeju da poštuju. Sestru sam lako pronašao kada sam izašao iz doma, jer smo identični. Svakodnevno se čujemo i vidimo, ali ta rupa i ta rana iz našeg detinjstva nikada neće da zaraste.

Dugo sam razmišljao da li da ovaj završetak bude srećan ili tužan, ali na kraju sam odlučio da bude običan, jer je sreća svakome u životu dužna.


Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.