True Life Story: Rođena ničija

True Life Story: Rođena ničija

Moja biografija je jako kratka – ja sam rođena i to je sve što jesam. Ostavljena na ulici, na milost i nemilost, u neposrednoj blizini doma za nezbrinutu decu. Uvijena u belo ćebe, u drvenoj korpi sa porukom na kojoj je bio ispisan broj računa i moje ime. Milica.

Ljudi koji su me rodili i ostavili se čak nisu ni udostojili da napišu ”Čuvajte je, mi nismo mogli”.

U tom slučaju bih razumela.

Odrasla sam u domu za nezbrinutu decu. Dom kao dom, pružio mi je najosnovnije. Krov nad glavom i hranu. Kada bih počela da vam pričam šta mi je oduzeo, ova priča ne bi imala kraja. Uvek sam bila posmatrana kao čudna devojčica. Druga deca su se grabila za što bolju garderobu koja stigne od humanih ljudi, za kvalitetnu hranu (nazovimo to hranom), kao i za razne druge privilegije. Ja sam samo želela da znam ko su ti bezdušni ljudi koji ostavljaju bebu na ulici, pritom je ponižavajući računom. Iako nisam imala ništa od toga da saznam ko su ti ljudi, želja je bila jača. Vreme je prolazilo, satima sam gledala kroz prljav prozor svoje sobe i razmišljala o susretu sa tim ljudima. Kako bih se ponašala, šta bih im rekla, da li bih imala snage da progovorim i pitam zašto? U ovom trenutku, ne znam.

Moj sivi život se promenio kada mi je bilo dve šake godina, ni manje, ni više. Usvojili su me divni ljudi, Rade i Nada. Kada smo izlazili iz doma, pored mojih rita, dobila sam i račun. Rečeno mi je da su me sa tim našli i da to meni pripada, da ja odlučim šta ću da radim sa tim. Stavila sam papir u džep, ne razmišljajući o tome. Ipak, postala sam slobodna. Rade i Nada su od tog dana moji jedini roditelji. Nada nije mogla da ima decu, to su znali od početka, ali su se voleli. Jako su se voleli. Ne mogu da vam opišem tu ljubav. Mislila sam da to postoji samo u filmovima ili bajkama. Ali ne, ispred sebe sam imala model prave i nesebične ljubavi. Rado su je delili sa mnom, osećala sam se kao princeza. Imala sam svoju sobu, svoj krevet, mogla sam da gledam televiziju kad god sam htela, u pasulju nisam nalazila patiku, u salati nisam nalazila rđav ekser. Ma, sve je bilo divno. Brzo smo se navikli jedni na druge i bili smo, kako kažu, prava porodica.

Odrasla sam, stasala u devojku, a porasla je i moja želja da upoznam svoje prave roditelje. Tada sam već znala kakva bih im pitanja postavila i kako bih se ponašala. Dugo sam razmišljala da li da kažem Radetu i Nadi. Bojala sam se, da ih ne uvredim. Nisam želela da ostanem u kontaktu sa pravim roditeljima, samo da ih vidim, da im vidim izraze lica, ništa drugo. Prelomila sam, pitala sam Nadu da mi pomogne, jer sam znala da će me razumeti.

Otišle smo u banku. Na taj famozni račun je svaki mesec uplaćivano 300 eura u šta nisam mogla da verujem, bila sam zgrožena. Prali su savest. Sve mi je bilo jasno, potvrdila sam ono što sam oduvek znala. Nisu me ostavili zato što nisu imali čime da me hrane, ne, ostavili su me zato što verovatno nisam bila planirana, možda sam čak bila i nepoželjna, ko će ga znati. I, posle svega toga, moja želja da ih upoznam nije nestala.

Uputila sam se na meni nepoznatu adresu. Senjak, kažu, bogat kraj, nisam ni mislila da žive na periferiji. Našla sam se ispred kuće iz svojih snova, mogla sam da se zakunem da je to ta ista kuća koju sanjam noćima. Dugo sam stajala ispred, nisam se usuđivala da pozvonim. Čekala sam, čekala i čekala.

Konačno, otvaraju se vrata, izlazi gospođa u prelepoj crnoj haljini, ali sa jako tužnim pogledom. Znala sam da je to ona, osetila sam. Progutala sam knedlu i krenula prema njoj. Gledala me je čudno, kao neku ludaču koja želi da je opljačka. Pružila sam joj ruku, dala račun i rekla: “Drago mi je, ja sam Milica.”


Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.