Mehmed Meša Selimović istaknuti je srpski i jugoslovenski pisac iz Bosne i Hercegovine. Rođen je 26. aprila 1910. godine, a umro je 11. jula 1982. u Beogradu.

“Pripadam naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Sremca, Bore Stankovića, Kočića, Ive Andrića, i svoje najdublje srodstvo sa njima ne moram da dokazujem”, pisao je o sebi Meša Selimović. Ipak, posle smrti, njegovo delo “kidnapovano” je i, uprkos izričitoj zabrani supruge Darke, uvršćeno u sarajevsku ediciju “Muslimanska književnost 20. veka”. Selimović je za sebe govorio da je srpski pisac muhamedanske vere. Pokušavao je da se odupre svakom uprošćenom razvrstavanju književnih stvaralaca prema nacionalnom, republičkom ili čak, pokrajinskom osnovu. Iako danas mnogi pokušavaju da predstave Mešu kao bosanskog pisca, on je u svom testamentnom pismu SANU napisao: “Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika”.

Sredinom 20. veka nastala su i tri romana o kojima ćemo u nastavku govoriti.

Slika 132 U sred(u) čitanja: Meša Selimović

I danas su romani Meše Selimovića jedni od najčitanijih

“Derviš i smrt”

Roman nastao 1966. godine kritika je odmah pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat bio je na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku, u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš. Njegovog brata Šefkiju, koji je bio partizanski oficir, streljali su krajem 1944. godine partizani. To ga je mnogo pogodilo, te ubijeni brat postaje “životna tema”. Ahmed je veoma složena ličnost. Ovaj roman možemo klasifikovati i kao roman lika – od početka do kraja u središtu je ličnost Ahmeda Nurudina; kao psihološki roman – oblikovan kao ispovest junaka, koji na kraju svog životnog puta, u očekivanju smrti, svodi svoj životni balans; i kao filozofski roman u čijem je središtu čovek kao moralno biće. Roman “Derviš i smrt” Meša je posvetio svojoj supruzi Darki, koja mu je ceo život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.

“Tvrđava”

“Volio sam sve što nije rat, volio sam mir. A onda me i mir uznemirio.” Ovo su reči glavnog junaka romana Ahmeta Sabe, šta to mir krije u sebi? Ovo je roman o bespogovornoj podređenosti naroda egocentričnom teroru vlasti. Posle romana “Derviš i smrt” (1966), koji je izazvao književnu senzaciju, Meša Selimović je dosta brzo, 1970, objavio novi roman sličnog roda i oblika, sa srodnim crtama u sadržaju i sastavu – “Tvrđavu”. Pisac to i sam naglašava u napomeni ovog romana, tumačeći smisao: “Tvrđava je pandan “Dervišu i smrti”. Tvrđava je svaki čovjek, svaka zajednica, svaka država, svaka ideologija.”

Ovo je roman rata i mira u njihovoj unutrašnjoj vezi kao ljudsko pojedinačno i skupno iskustvo, moralni iskaz na ispitima međuljudskog odnosa uz pritisak društvenog, političkog, državnog, gde je tema vlasti preuzeta iz “Derviša”.

“Ostrvo”

Ovaj Selimovićev roman je, ako se tako može reći, roman o ljudskoj starosti, o dvoje ljudi koji su samo zato što su stari i onemoćali, upućeni jedno na drugo. Roman je istovremeno životopis, istorija ljubavi i braka dvoje već starih ljudi, Ivana i Katarine, koji su odabrali da žive život na jednom malom ribarskom ostrvu, negde, reklo bi se, van prostora i vremena, u Jadranskom moru. Oni jesu upućeni jedno na drugo, ali su istovremeno toliko usamljeni, naprosto “ostrva”, svako na svoj način. Ovaj roman se sastoji od devetnaest poglavlja, napisan je tako da se svakim poglavljem opisuje jedna epizoda iz Ivanovog i Katarininog života.

Katarina je i te večeri imala špansku frizuru i okrugle minđuše, kao i pre trideset pet godina kada je sa tom istom frizurom i istim minđušama svirala Šopenovu mazurku na jednoj dobrotvornoj zabavi. Svi su bili oduševljeni, ona i sada vidi kako im oči sjaje. I Ivan ju je te večeri gledao, slušao i uživao. Sada je njegov jedini komentar na Katarinino sviranje bio: “Promeni tu frizuru”. I tako nam Meša polako otkriva deo po deo njihove zajedničke starosti. Starosti koja se boji sebe, boji se mladosti. Sećanja i uspomene joj postaju muka, ona je zavidna i netrpeljiva.

Kao i celokupan Selimovićev opus, a posebno kada je reč o romanima, i ova knjiga ima onu dubinu i misaonost po kojoj je ovaj pisac i prepoznatljiv. Preporučujemo dela ovog izuzetnog pisca koja će vas zaseniti, oduševiti i naterati na razmišljanje. Uživajte!

Izvori fotografija: politika.rs, kupindo.com, dragananikolic.blogspot.com

Prethodne tekstove iz serijala “Usred(u) čitanja” možete pronaći ovde.


Katarina Stamenković je studentkinja književnosti i zaljubljenik u moderne plesove. Ne može da zamisli dan bez dobre jutarnje kafe i svojih prijatelja. Inspiriše je miris letnje kiše na ulicama njenog grada.

Editors choice