Kada Feniks udari svojim krilima, pomešaju se san i java.
Ova godina je plovila besano kroz moje noći. Ne sećam se kada sam sklopila oči i spavala običnim, mrtvim snom bez snova. Snom odmora. Osećam da neću skoro. Kao da mi je neko glavu posuo prahom drugih planeta. Ne sećam se više koji sat je otkucao i da li je otkucalo nešto uopšte. Sećam se samo izmaglice, previše opijanja mirisima i previše želje da to nije san. U jednom trenutku ništa više nije moglo da se razazna. Vrlo opipljivo, stvarno, vrlo snažno i moje. Nisam vam do sada pisala svoje snove, ali za sve postoji prvi put. Možda je vreme da podelimo…
Kao da je mesečina zaustavila vreme kroz moj nebeski pogled iznad kreveta i ušunjala mi njega preko ukradenih snova. Kao da mi je šapnuo dahom nešto i probudio me. Nisam ni otvorila oči, a ukrala sam i ja noćas sve njegove snove.
Blag titraj u vrhovima prstiju koji nešto uporno traže po koži i bolna potraga za usnama… Kao žeđ koju ne možeš da ugasiš, kao bol u grudima koja pulsira do momenta dodira kože o kožu, usana, mekoće i divlje želje da ne prestane, bilo san ili java.
Kao da se cela soba zavrtela ili je to bila samo moja vrtoglava potreba. Magla koja se spušta i vrelina pogleda koji probija kroz tamu snova. Vrhovi prstiju na usnama, vratu, grudima, ludi jednorozi koji više ne pišu priču nego je stvaraju. Kakav osećaj…
Galop srca i svilen dodir dva bića. Kao da su svi jednorozi ovog sveta udružili svoje snage, pomešali svoje želje, rastrčali se po nevidljivim putanjama puti. Poseban osećaj izgaranja u galopu, kada istraživanje prelazi sve granice sanjanog i mogućeg, kada si pretpostavljao, a zaprepastilo te od siline i zastalo u trenu negde duboko u tebi od spoznaje da je još snažnije, emotivnije, veće, nepresušno potrebno.
Divlja potera i potraga, kao da se ne zna ko više želi da okusi svaki milimetar tog ludila. Boje i oblici su se razlili u izmaglici sna. Više ništa nije bilo važno, više ništa nije postojalo osim nas.
Ovo je sve što mi treba. Ti si sve što mi treba. Ukradi. Ukrašću
Ukus usana kao šuma u jesen, kao treperenje sjajnog lišća dok opada sa drveća, energija koja struji samim dodirom istraživanja, želje i moći. Smenjivanje do nežnosti, nemoć da se prestane, moć da se oduzme i poslednja volja za razumom. Nikome i ne treba. Onog momenta kada se klizeći po poljanama svakog prevoja kože razum razlio kao kiša, svaku kap je poneo usnama u sećanje. Nešto što se prelomilo, nešto je podeljeno i prelilo se iz mene u njega, iz njega u mene. Kao struja svetova koji se bore da odole jedno drugom, a pod udarom posustanu i priznaju poraz.
Potraga je prešla u tragove ruku, usana koje klize niz celo telo, butina koje dišu priču njegovih obraza… Zavrtela se soba još brže, nestalo je i magle, nestalo je celog sveta.
Kao da je trajalo celu noć, kao da je san bio jedan ceo život. Želja i strast, tela koja se ne razaznaju od nemoći da se odvoje, spoj koji pomera granice razuma i ludila, koji budi još više. Izvor za gladne i žedne, opijene od magije dva tela spojena u jedno.
I divlja borba da se sačuva mala doza sebe, a već tako divno osuđena na propast. Niko ne gubi, zajedno pobeđujemo.
Kada svaki milimetar tela traži dodir onog drugog, kada se svaki prevoj, svaki ožiljak, svaki miris i svaka kap mora uzeti, da ništa ne ostane, da ništa ne promakne, kada se ruke izgube u preplitanju svesti negde između kose i usana, ne ostaje ništa osim nas dvoje. Nepomična potreba da se ostane zauvek tako, da se ne izgubi trenutak i osećaj da su svi Svetovi zastali zbog nas dvoje. Kada težina tvog i mog tela čine jedno drugom divno uzglavlje, pružaju mir i spokoj. Moglo bi da traje satima, noćima, večnošću… Nije mi dosta… a ne znam više da li je san bio san ili sam te stvarno videla, okusila, dodirivala, ljubila, pustila jednoroge da istražuju svaku putanju tvog stomaka… da se gube u tvojim ukusima, tvojim snovima, željama, pogledima, zagrljajima…
Mesečina se polako vratila u stan kroz nebeske prozore… a osećaj uzdrhtalog nemira i kapi kiše po mom telu odaju znake da si bio tu, a opet, nema te… Izgleda da je san put do tebe…
Ukrašcu ti snove. Ukrala sam tebe kroz snove.
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
