Kad vam se smuči pornografski prostakluk svakodnevne golotinje, koja se nemilice troši za izazivanje i kroćenje potrošačkog duha, kad pomislite da više ne biste mogli ni jednu sisu da vidite a da vam ne pripadne muka, setite se šta vam znači umetnost. Pokret, simbolika, snaga istine i dirljiva lepota postoji u našem telu neprekidno, ali potrebna je umetnička intervencija da ponudi oku običnog konzumenta nežnost i divlju strast onoga što zaboravljamo, svedeni na tela koja funkcionišu.

Grčki vizuelni umetnik, reditelj i koreograf eksperimentalnog teatra, Dimitris Papaioannou, napravio je ovaj performans u čast nemačke umetnice Pine Bauš (Philippina – Pina Baush), čiji je jedinstven senzibilitet i pristup plesu imao sedamdesetih godina prošlog veka vodeći uticaj u formiranju modernog plesa.

Umetnost pokreta, teatar pokreta – koristi telo kao instrument, kao oruđe, kao medij, kao objekat, motiv i ishodište u stvaranju umetničkog izraza, razotkriva telo kao umetnost samu, sposobnu da komunicira sama sa sobom, kao i sa drugim telima u prostoru, prikazuje nam tela obuzeta dušom, telesnost bića, apsolutnu materijalnost energije, emocije i unutrašnjeg života, podseća nas i uči kako je telo krhko, kako je moćno, kako je plemenito i kako bez njega ne bismo bili u obliku i prisustvu potrebnom da se iskusi ljubav, bol, radost, strast, bezumlje, čudo.

Telo konzumira život, konzumenti života konzumiraju umetnost, da bi sačuvali svoju dušu u telu, umetnost koristi telo i život da bi sačuvala sećanje na ono zbog čega smo ovde. Na zemlji. U telu.

O, to nije tako veliki cilj. To nije misija koja će spasti svet. To je samo iskustvo. Svakog pojedinačnog tela, koje nosi kroz život neko vrlo ograničeno vreme, duže ili kraće, svaku pojedinačnu dušu. Čovek ne može sa tim da se suoči. On pokušava da uzdigne značaj telesnosti hedonističkim pristupom, odavanjem telesnim zadovoljstvima, on kvari svoje telo otrovnom hranom, jeftinim uzbuđenjem i površnim zadovoljstvom, on želi da zaobiđe bol, odricanje, askezu, disciplinu, gladovanje, bolest, smrt. I on u tome žalosno propada. Zaboravlja umetnost. Zaboravlja ljubav. Zaboravlja suštinu tela, verujući u prolaznost i potrošnost, verujući da je telo jedino što ima i što će sigurno izgubiti.

muškarac Umetničko svlačenje: Telo je umetnost

Moderan konzument života je očajno odsečen od lepote. Od ideje. Od strasti i izgaranja. Od savršenstva tela i od blaženstva tela. On se ne seća zašto se rodio, nema pojma kako se obreo ovde i šta treba da radi. Svaki put kad se nađe u telu, počne ispočetka, od totalne amnezije.

Umetnost pomaže da se setimo. Umetnost nas budi. I održava budnim i povezanim. Podseća nas na ravnotežu. Na izbor da iskusimo sve što telo nudi, na suštinsko zadovoljstvo iskustvom, koje je češće sve drugo osim zadovoljstva.
I zato, kad vam se smuči jeftina, nametljiva, bezdušna i prostačka golotinja, setite se umetničke.

Svucite se pred ogledalom. Napravite pokret. Gest umetnosti ka svojoj duši.

Aleksina Đorđević

Editors choice