Umo(revo)lucija

Umo(revo)lucija

U život nisam nikada verovala. Jednako sam bila sklona optimizmu kao i pesimizmu. Nisam mogla da odaberem i konačno se opredelim. Tako nešto je, jednostavno, bilo nemoguće. Pošto trećeg izbora nisam imala, a volela bih da tako nešto postoji, obmanjivala sam samu sebe raznim “ohrabrujućim” idejama. Sa druge strane sam rušila početke sreće, onako kao profesionalni pesimista.

U ljude sam verovala još manje. Vođena žargonskom poslovicom: “I sopstveno dupe nas ponekad izda”, nisam se preterano oslanjala na druge, pa ni na samu sebe, svega mi!

I bila sam usamljena donekle. Govorila sam par jezika, ali kao da nisam nijedan. U mene su često ljudi gledali kao što ponekad gledaju u životinje čijim “akrobacijama” pripisuju značenje – doduše nama nerazumljivo. Manje-više sam pričala sama sa sobom. Eh, kako sam se samo razumela! Ali, opet, džaba sve to kad su meni tuđe reči, zbog (jedino meni) uočljive razlike kad se sprovedu u dela, bile mutne kao kratkovidom knjiga bez naočara.

Nekako sam bila ugrožena. Po svemu sudeći, nisam bila namenjena da opstanem.

Slika 1104 Umo(revo)lucija

Jedan od uslova za sreću je glupost

Govorili su kako čovek treba da ima snove (snagu, volju, itd) da ih ostvari (u stvari petlju ili vezu), kako je život surov, ali da ga to čini lepim, kako su dva plus dva četiri i kako se tačnost tog rezultata nikada ne može dovesti u pitanje, kako postoje zakoni, kršioci, sprovodioci tih istih, kako je laž opaka – a onda su slagali učiteljicu da sam bolesna onda kada su me na dan odveli do Vrnjačke Banje. Baku su nečija proročanstva ubedila da će Isus “Dve hiljade i …” da se vrati – pa sam mislila da će odmah na početku milenijuma da nas iznenadi. Mora da se ne vraća tako brzo i lako kako se odlazi.

Maltretirali su me pitanjem da li više volim mamu ili tatu i samim tim me pogrešno uverili da jedan od roditelja treba više da se voli. Zašto to pitaju decu uopšte?!

Ljubav prema meni i sestri, gde sam ja uočavala drastičnu razliku, upoređivali su sa ljubavlju prema prstima na jednoj ruci: “Koji ti je prst na ruci draži? Voliš ih podjednako. Tako mi tebe i tvoju sestru ne delimo u ljubavi”.

“Znaš šta, mama, ja moje prste i ne volim. Prsti se ne vole, prsti se koriste. A, ako smo podjednake, kao što kažeš, zašto je Una sa osamnaest godina još uvek po tvom mišljenju mala, dok sam ja u tim godinama važila za sposobnu da sama odgovaram za svoje postupke?”

Razgovor se onda prekida, obično se usadi povišen ton i poneki grubi izraz lica majke koji vam nagoveštava kako je bolje po vas da ućutite.

Zbog bake, koja je imala duboku averziju prema Momčilu Bajagiću, mislila sam dugo kako je taj čika bespotreban. Kasnije se baka bunila što slušam čoveka koji, jelte, samo “recituje” u pesmama, tj. ne peva. Zar muziku obavezno čini pevanje?

Onda sam čula kako je nedeljom ili praznikom strogo zabranjeno uključiti veš mašinu, nešto zakrpiti ili ne daj Bože raditi tog dana. Kada sam pitala šta se dešava u suprotnom niko nije umeo da mi odgovori. “Ne znam, ne valja baš danas… praznik je”. Morala sam sama da proverim. Rado sam krpila nedeljom, prala veš praznikom i verujte vi meni, baš ništa!

Sećam se da me je drug zamolio da mu na brzaka operem pantalone za vreme praznika: “Ti si ateista, tebi neće ništa da se desi”.

“Greh ne nastaje jedino nakon počinjenog dela – suprotnog od morala kojeg se držimo! Grešan si i kada su ti misli grešne i onda kada druge navodiš da počine prekršaj” – progunđala sam dok sam sipala prašak u vodu.

Slika 277 Umo(revo)lucija

Iskušenje

Brzo sam počela i da razlikujem ono sigurno “da” od onog varljivog. Varljivo “da” ili “može” vrlo su kvalitetne farbe po jeftinoj ceni. “Može, može”, a u stvari čekaju da lakše zaboravite i prebolite ono što tražite.

Čudni neki ljudi, zaista. Propagiraju se raznovrsne životne vrednosti usmeno, a sve se radi suprotno. Nelogičnost ljudska se pruža daleko.

Ako se držimo nekih uverenja valja znati i objasniti zašto. Uzalud! Svi veruju nečemu, “poštuju” neka pravila, a niko ne zna zašto to čini. Uz mozak, nažalost, ne ide uputstvo.

Misliti i razmišljati nije isto.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.