Uvod u melanholiju

Uvod u melanholiju

Znam, u pitanju su samo sumorni, tmurni dani koji su nas tako odjednom zaokupili. Nije da im nije vreme, samo, kao i većina, želela bih da je ono lepo potrajalo. Bar još malo. Ovako, osuđeni smo da iz toplih domova, umotani u najmekšu ćebad, melanholično posmatramo svakodnevno sivilo. Kao da ga nije već dovoljno u našim životima.

Iz perspektive dvadesetjednogodišnje devojke, naviknute da svet još uvek posmatra kroz ružičaste naočare, prizor je deprimirajući. Sa terase 12. sprata jutarnja magla čini da pomislim da sam među oblacima. I ta košava… Hladno je, stresem se. Kao da ću tako stresti i sve brige koje me danima prate. Kao da ću, ako ipak stavim ružičaste naočare, svet zaista tako i doživeti. Nemoguće je. I teško je. Samo neprestana borba majušnog bića sa okrutnom stvarnošću. To je sve što mi ostaje. A onda i kiša. Primorana sam da uđem u ono toplo skrovište koje nazivamo dom. Ali to više nije moj dom i to u njemu više nisam ja. I nije toplo, naprotiv. Hladno je i pusto. Koliko samoća ume ponekad da mi prija, toliko me u ovom momentu guši. Tek glas neke voditeljke sa malog ekrana uspe da otera tišinu. I po koja kapljica kiše na prozorskom oknu. Pustim muziku, tek da skrenem misli. Kreću tonovi pesme Lane Del Rej (Lana Del Rey) – “Born to Die”. I eto ga dobro poznat deo: “I feel so alone on a friday night…”

slika 111 Uvod u melanholiju

To više nije moj dom i to u njemu više nisam ja

Smrklo se. Tama i ja. Ne  palim svetlo. Ne usuđujem se da oteram mrak. Ne usuđujem se da promenim pesmu. Ne usuđujem se da pozovem, a htela bih. Časovnik na zidu i dalje kasni čitav sat vremena. Zašto bih ga navila, za mene je vreme ionako stalo odavno. Više ne računam mesece, dane, sate, minute. Čak i ne znam da mi nedostaješ čitavih tri meseca, 11 dana, pet sati i par dugih minuta. Ne brojim, zaista. Nemam ni vremena za to. Ne razmišljam, imam ja i važnija posla.

Iz razmišljanja me prenu zvuk telefona. Neko misli i na mene, čista provera da možda ne sečem vene, ili sam već prekoračila sa druge strane terase.

Kada ću izaći među svet? Paaaaa… Ne znam. Valjda kad budem bila spremna.

Ne, nisam očajna i ne, ne treba mi ništa. Možda da mi se vrati onaj moj život od pre. Ali, tražim nemoguće. Nema veze, u svakom slučaju ću preboleti. Još par dana zaključana i biću kao nova.

Broj od psihijatra? Ne, ne, zaista sam dobro.

Alkohol? Posle ovoga trebaće mi doza nečeg jačeg da izdržim. Zato sipajte mi još ničega u nedostatku boljeg.

Idem sada da se povučem u svoj mali, izmišljeni svet. Svakim danom je sve zanimljiviji, poželim da se zauvek preselim u njega, stvorim dom za sebe i izmišljene ljude, one koji ne povređuju, koji razumeju, koji vole nesebično. Ljude bolje i od mene same. Gde je bol nepoznata. Tamo gde ne vidim i ne čujem, gde jedino osećam. I po osećaju znam da tu i pripadam.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”