O, mi smo izgleda rođene sa tom vezom u glavi. Programirane da se povezujemo. I pošto to stalno radimo, instinktivno i svesno i neprestano unapređujemo tu svoju sposobnost, pravimo onaj klasičan propust koji pravi svako ko nešto važno i vredno uzima zdravo za gotovo.

Nama je to lako, prirodno i jednostavno, kao rukovanje daljincem. I propuštamo da uočimo kako njima ta veština uopšte nije urođena. Mislimo da će oni to uvežbati začas, baš kao što su provalili daljinac čim su ga uzeli u ruke. A nisu imali ni tri godine. Silno grešimo. Jer mi smo te koje smo uvežbale daljinac, a njima je urođen. Mi veze uspostavljamo telepatski, empatijski, energetski, intuitivno, ne razmišljajući o tome. Prosto, čim usmerimo svoju pažnju na nekog, odmah se konektujemo.

Tako sa bilo kojom ženom koju sretnemo prvi put u životu možemo prisno i otvoreno da razgovaramo posle dve rečenice, kao  da smo u te dve rečenice razmenile šifre i bar kodove za otvaranje komunikacionog kanala. Povezujemo se sa svojom decom na toliko nivoa i kanala, da smo u stanju da razlikujemo potrebe izražene vrstom plakanja, da razumemo njihov izmišljeni jezik i njihova stanja i osećanja pre nego što ona sama nauče da ih izražavaju. Razumemo životinje i razgovaramo sa njima, potpuno sigurne da i one razumeju nas.

Veza s vezom Sve što ima veze s njim Veza s vezom: Sve što ima veze s njim

I sve to obavljamo stalno i potpuno spontano, kao da da se nikada nismo odselile sa Venere. Kao da Marsovci nisu druga sorta.

Jer veza sa njima je takođe deo venerijanskog genetskog programa i šta god drugo činile, kad se povežemo sa njim, sve što činimo, ima veze sa njim. I sve što mislimo. I sve što osećamo. I prilično sve što želimo. I sve što nam je suvišno. I što nam smeta. I što nas izluđuje. I što nas povređuje. I što nam je neophodno kao vazduh koji dišemo. I što nikada nećemo dobiti u dovoljnoj meri, pa će nam uvek faliti malo kiseonika u mozgu, od čega ćemo biti večno umorne i tužne. Jer sve ima veze sa njim.

Od trenutka od kad otkrijemo sebe i sposobnost da osećamo sebe, da se osluškujemo, ispitujemo i tumačimo, preko otkrića da vezu sa sobom možemo da proširimo na sve oko sebe i da njome na organski način obuhvatimo sve prema kojima osećamo naklonost, ljubav i bliskost, do momenta kad shvatimo da nas on uopšte ne razume. Da nije povezan. Da samo tako stoji počupanih kablova ili pogrešno spojenih, varniči i napola ne funkcioniše, kao da mu je svo napajanje usmereno u postizanje erekcije i bildovanje ega. Zašto se ne povežeš čoveče? Kako možeš da trpiš tu razbucanu tehniku, ti koji si rođen sa ugrađenim daljincem? Nemaš alat? A ne dozvoljavaš mi da čačkam po tebi, jer misliš da ti popravka uopšte i nije potrebna? A to što se pregrevaš? I to loše napajanje? I ti spojevi što varniče i provodnici koji ne rade? Kako uopšte postojiš tako labavo, nedovoljno, loše i pogrešno povezan? Tako vas proizvode na Marsu? Mars je u stvari fabrika za proizvodnju robe sa urođenom greškom?

I tako se mi trudimo i pokušavamo da vam otklonimo kvar. Silno vreme provodimo razgovarajući o tome onako kako se to radi na Veneri – sakupimo iskustvo na gomilu i pretresamo ga i upoređujemo, očekujući da se neka značajna informacija sama pojavi i pokaže nam put. Smejemo se i šalimo, iako smo sve vreme ozbiljno povezane.

Uživamo u tome. I samo bismo htele da i vas uključimo, pa da uživamo zajedno. U vezama.

Aleksina Đorđević 

 

Editors choice