Vodi me na igranku

Vodi me na igranku

Ne znam za vas, ali na pravoj igranci o kakvim mi mama priča i koje sam videla samo u filmovima, nažalost, nikad nisam bila. Kao mala i kao tinejdžerka stalno sam maštala o tome. Sve mi se sviđalo u vezi sa igrankama. Uzbuđenje, haljine, frizure, muzika, đuskanje, stidljiva udvaranja i neki osećaj bezbrižnosti i slobode koji bi me obuzimao kada bih zamišljala kako je to nekad bilo. Što bi rekli moji prijatelji, rođena sam u pogrešno vreme. U velikoj meri to je istina, ali se sasvim dobro snalazim za provod i u ovom vremenu na mestima gde uz muziku odlutam i opustim se, bez obzira na okruženje.

Igram i pevam sve vreme i zabavljam narod okolo. I to mi je drago jer znam da mi mnogi od njih, osim što ih je blam umesto mene, zavide na opuštenosti i tome što me baš boli tamo gde sunce ne sija šta će ko da misli i komentariše. U provod sam otišla zbog sebe sa svojim prijateljima i ako želim da skačem skakaću, pevaću na sav glas i igraću onako kako osećam, a ne “kako bi trebalo”, jer i ne poznajem takva ograničenja kad je zabava u pitanju. Moja deviza je da izlazak nije uspeo ako me sutra, osim glave, ne bole mišići koje nisam znala da imam, a srce se ceo dan priseća ushićenja od sinoć.

Ovakva se igranka danas retko viđa Vodi me na igranku

Ovakva se igranka danas retko viđa

Igranke u svom izvornom obliku više ne postoje u Beogradu. S vremena na vreme kulturne institucije ih organizuju kao podsećanje na neko romantično i naivno doba kada se znalo kako se na igranku ide, šta se oblači, kad se vraća i kako se igra. Igranke organizuju i neka udruženja penzionera ili mesne zajednice na dan praznika ili nekakve proslave, da svrate u posetu mladosti i provedu se kao nekad. Ima uvek entuzijasta koji bi želeli igranku da ožive, pa da se igra kao nekada na Kališu pod zvezdanim nebom, ali uz sav trud, veoma je teško danas od toga napraviti praksu i kult. Prednost uglavnom imaju klubovi i splavovi, a hitovi su pretežno elektronski ili uživo izvođenje novokomponovane domaćice. Uvek, naravno, ima i neizvikanih mesta gde se pušta sve – od rokenrola, soula, fankija i popa, od šezdesetih, do devedesetih. Naći zabavu u Beogradu nije problem. Problem je uglavnom atmosfera i, u većini slučajeva, nedostatak đuskanja.

Stajanje ćaskanje cirkanje i to je to1 Vodi me na igranku

Stajanje, ćaskanje, cirkanje i to je to

Nekada se u Beogradu živelo za igranke koje su bile institucija provoda.

Još od nekadašnjih balova na dvorovima, pa sve do današnjih izlazaka i žurki, ciljevi su ostali isti: provod, muvanje i osvajanje nekakve mladalačke slobode. Sve drugo se definitivno promenilo; i koncepcija, i interakcija i komunikacija i doživljaj. Nekada se za igranku i slične svečanosti spremalo mesecima unapred. To su bili rituali, počev od garderobe, preko frizure, pa do osmišljavanja ljubavne strategije koja garantuje obaranje s nogu ili bar jedno kvalitetno padanje u nesvest. Taktike su bile razne, od recitovanja ljubavnih pesama do herojskih podviga, ali je glavni adut ipak bio napredni nivo u plesanju. Možete li da zamislite da danas iščekujete neki izlazak sa takvim uzbuđenjem da vam srce lupa, da noću ne možete da spavate jer ludite od neizvesnosti. Možete li iskreno da se setite poslednjeg puta kada ste pomislili – jedva čekam da đuskam večeras. Ako je vaš odgovor da, smatrajte da ste u prednosti nad većinom koja odaje utisak da se izuzetno smara po gradu, a uporno izlazi.

Ako se i vama čini da se provod sveo na očijukanje sa distance i bez rezultata, na stajanje, sedenje i skeniranje ko je šta obukao, ko kako izgleda, ko je s kim došao, onda je stvarno bolje da ne kradete vreme od sna i odmora. Takav se izlazak vrlo lako može zameniti sadržajnijim večerima koje, za promenu, zahtevaju nešto uzvišenije od temeljne obaveštenosti o estradnim i gradskim tračevima. Izbor uvek postoji, pitanje je samo jesmo li spremni da ne idemo kao mali Mujo za svim Turcima i poslušamo ponekad neki unutrašnji glas koji sigurno bolje zna šta bi to prijalo našem telu i duhu.

Nekada je bilo obrnuto Vodi me na igranku

Nekada je bilo obrnuto

Neodoljiva želja da svuda budete viđeni kad-tad izbledi i dođe dan kad se jednostavno uželite provoda bez propratnih pravila i uslova, bez savršenih frizura, šminke i odeće, bez štikletina i poziranja, bez opterećenja da ćete, ne daj Bože, biti drugačiji ako makar jednom budete ono što jeste i prepustite se tom osećaju bez zadrške i mnogo mozganja. Tek onda kada dozvolite sebi potpunu spontanost, bićete oslobođeni i jedini ciljevi izlaska postaće druženje, zezanje i igranje, koje je vrlo nepravedno palo u zaborav zarad mode i poze. Sve kad-tad dosadi i vremenom poželimo nešto novo i neproživljeno. Možda baš na moju sreću to bude nešto staro, pa ljudi ožive igranke, a sa njima i neko vreme u kojem je sve bilo plemenitije, pitomije, i iznad svega – iskrenije i veselije.

Život je suviše kratak. Igraj kao da te niko ne gleda. Vodi me na igranku

Život je suviše kratak. Igraj kao da te niko ne gleda

Izvori fotografija: lib.colostate.edu, belgradeclubbing.blogspot.com, etsy.com, znaciplakanje.com


Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.