Vreme je tu da bi se zaboravilo

Vreme je tu da bi se zaboravilo

Sledećeg meseca ćemo ovo ili ono. Nije još dovoljno vremena prošlo, trebalo bi da sačekamo malo. Kratko smo zajedno da bismo se u tako nešto upustili.

Sutra ću, prekosutra, nakosutra ili možda sledeće nedelje. Ne mogu tek tako da ga poljubim, spavam sa njim, moramo malo duže da se viđamo.

Čekanje, taktiziranje za pravi trenutak ne postoje. Kad osetimo da smo na pravom mestu, pada svaka maska i vođeni osećajem zaboravljamo na bilo kakvu satnicu.

Međutim, iznova se ponavlja fraza “Nije nam vreme!”. Vreme je metafizička pojava. Apstraktna i neopipljiva za običnog čoveka, a opet najveća kočnica koja ga sprečava da bude slobodan. Neprijatelj ljubavnika, nevidljiva barijera koja im ne dozvoljva da uživaju u poljupcima, zagrljajima, strastima. Simbolično tika-taka ljudski um tera na radikalnu racionalnost, oduzimajući mu mogućnost da mašta i od trenutka napravi večnost. Čovek se plaši nekakve konačnosti ne shvatajući da čak i peščani sat kad iscuri može ponovo da se okrene. Takođe, čovek se plaši da veruje u večnost, i to najviše ljubavi, baš zato što je ubeđen da je sve matematički proračunato i mora imati rok trajanja.

Umetnuta Za ljubav je uvek vreme  Vreme je tu da bi se zaboravilo

Za ljubav je uvek vreme

Taj savremeni čovek, vođen ovakvim paradoksom, ne shvata šta znači kvalitetno provedeno vreme. Životni stavovi, ciljevi, navike menjaju se brzinom svetlosti ne bi li nas vreme pregazilo i prestiglo. Ubeđeni da stičemo mudrost, jer zaboga prolazimo kroz sve i svašta, trošimo energiju na novi početak bez sredine i kraja. Kažu: “Jednom si mlada, zato uzmi sve od života dok još možeš. Isprobaj svakog muškarca koji ti se svidi jer kad jednog dana dođe vreme za čvrstu vezu, uhvatiće te ludilo”. Dok sebi dajemo rok da do određene godine poljubimo što veći broj momaka, jedina je mudrost upoznati samog sebe jer će sve te usne postati siluete, a mi ćemo ponovo stajati na beskrajnom početku.

Vreme radi za vas dvoje. U moru razočaranja vas dvoje ste pronašli život u ružičastom. Pružili ste ruke jedno drugom bez sumnje da preskačete korake. Vi ste podrška i ponos jedno drugom, zajedno stojite stabilno na zemlji, osećajući svaki uzdah kao da je poslednji. Snovi za kojima žudite su tu, samo im dozvolite da isplivaju na površinu. Kolebanje da ste se prerano sreli ne postoji, to je sreća, jer vam ostaje dovoljno vremena da stvorite svoju konačnost.


Maja Maksimović, student medicine spremna na sve izazove da promeni svet. Zakleti romantik u večitom sukobu sa modernim društvom. ”Carpe diem” kao životna mantra, zato malo spavam i želim da iskoristim i probam sve lepote života. Višak energije trošim u potrazi sa novim interesovanjima. Muzika i note su moja pokretačka snaga i priliv dobrog raspoloženja.