73 Wannabe intervju: Bogdan Radenković

Bogdan Radenković nam kroz svoj objektiv dočarava svakodnevni život, ispunjen toplim trenucima, “sitnim” stvarima i “mrvicama” koje je većina nas ne primećuje, a upravo one nas najviše hrane.

WANNABE MAGAZINE: Reci nam nešto o sebi.

Bogdan Radenković: Zovem se Bogdan a rođen sam okruglo sto godina posle Hitlera.

Zašto fotografija?

Smatram da medijum kojim se neko izražava nije od velikog značaja. Najlakše se ispoljim kroz fotografiju. Kada bih umeo da svoja unutrašnja zbivanja izrazim kroz reči verovatno bih češće pisao. Nekad mi više odgovara da dohvatim gitaru ili violinu i dugo sviram i komponujem.

Kako si počeo?

Ostalo mi je u pamćenju da sam još kao klinac imao želju da uslikam sva ona mesta gde sam voleo da se igram, šetam ili su mi na bilo koji način bila draga. A želja mi se ostvarila 1999. (nešto pre bombardovanja) kada sam pronašao neki stari ruski aparat, stavio u njega film i otišao kod Božidara Vlatkovića koji je već dugo fotograf u pirotskom muzeju. Boki me je naučio hrpu stvari – počev od neke banalne tehnike pa do složenih estetskih formi u klasičnim vizuelnim umetnostima. Kasnije sam nastavio da učim od mog fantastičnog druga Vlade Popovića, takođe je veliki uticaj na mene ostavio moj otac, a i već sam imao dovoljno godina da sam lutam po internetu i gledam na hiljade fotki dnevno.

Unutra ili spolja, gde ti je prijatnije?

Volim svoju radnu sobu, volim svoju kućicu na Staroj planini, volim Staru planinu, volim Kalemegdan a ne volim more i ravnicu. Ne znam da li mi je lepše unutra ili napolju. Ako ste mislili na studijsku fotografiju – volim je, samo me ideje udaljavaju od nje. Ako ste mislili na osećanja onda sam ja stalno u sebi.

Kroz dosta tvojih radova šeta crvenokosa devojka. Da li ti je ona inspiracija?

Zove se Vanja a upoznali smo se pre godinu i po dana, a toliko smo dugo i zajedno, ako pogledate fotografije onda je suvišno da ja o tome dalje govorim.

Fotografisao si četiri godine svaki dan, da li je to bilo naporno?

Trebalo mi je hrabrosti da se upustim u tako nešto, to je zahtevalo na mene da redovno gledam na stvari iz nekog drugog ugla. Sa ove distance razumem koliko energije ulažem i koliko me je cela stvar promenila. Ako i koji put izađem na ulicu bez aparata osećam da mi nešto beskrajno nedostaje.

“Summer’s almost gone” je naslov tvoje knjige, ali ona ima vrlo poseban tiraž. To je poklon, to je pismo i?

Pesma od Doorsa. Volim The Doors. Takođe deo mog dnevnika, života i knjiga o tome kako ja vidim i doživljavam ljubavnu vezu.

413 Wannabe intervju: Bogdan Radenković

Kako je “mučnina” uticala na tebe?

Sartrova “Mučnina” je prekretnica. Onaj osećaj kao da čitate nešto što ste vi pisali a ustvari je to uradio neko mnogo pre vas. Čitao sam je par puta, prvi put krajem Gimnazije. Mučnina je kada postaneš svestan da svojom težinom pritiskaš zemlju, izgubiš osećaj za formu i potrebu za vezu sa spoljnim svetom.

Da li je u planu neka izložba?

Nemam planove, a već se od mene očekuje (i bio bi red). Učestvovao sam samo u par grupnih gde su me maltene silom naterali da odvojim radove. Volim fotografiju upravo zbog mogućnosti da se umnoži u bezbroj primeraka a da suštinski ostane nepromenjena. Imam u glavi ideju o knjigama/foto esejima u nekim većim tiražima.

Oprema?

O tome ne marim. Kada sam bio mlađi vodio sam mnogo o tome računa jer sam fotkao pejzaže. Sada mi je svejedno, uglavnom u torbi imam jedan filmski i jedan digitalni SLR (za radoznale – najčešće leica m6 i canon 5d).

Fotograf čiji ti se rad posebno dopada?

Prosto ne mogu da izdvojim samo jednog… Volim Gregory Crewdsona, Williama Egglestona, Martina Parra, ma ima ih milion. Vredi pomenuti neke talentovane ljude iz ove zemlje za koje je (nažalost) verovatno malo ko čuo – pogledajte fotografije Ane Kraš, Marije Strajnić, Katarine Šoškić, Marije Knežević, Luke Kneževića-Strike i Nemanje Kneževića i razumećete o čemu govorim…

312 Wannabe intervju: Bogdan Radenković

Tvoja zanimanja pored fotografije?

Svi me pamte kao fotografa ili kao muzičara (sviram gitaru i violinu, a pored Vanja me uči bubnjeve, polako ali sigurno), a zapravo sam student medicine. Čini mi se da sam češće sa aparatom nego uz knjigu iako imam veoma lep prosek. Zavoleo sam puno i medicinu ali se u onoj priči na faksu nikako ne uklapam, profesori i kolege me sretnu na ispitima i tu i tamo na vežbama. Ne volim da nagađam kako i šta ću dalje kada bar sada mogu da postignem sve. Trebaće mi bar još deset godina da završim sve one specijalizacije i magistrature, a za to vreme ću napraviti hrpu fotografija. Možda bih voleo na kraju da budem neki psihijatar-umetnik.

Šta će po tvom mišljenju da promeni svet? Da li mu uopšte treba promena?

Ja sam konstantno van svih političkih, društvenih i ekonomskih zbivanja pa se neretko osećam kao onaj jadnik iz Kafkinog Procesa. Čini mi se da se svakog dana događa sve više promena koje dovode do opšteg haosa. Možda bi trebalo da zastanemo dok ne smislimo nešto što će sigurno biti pametno.

Šta bi poručio čitaocima Wannabe Magazina?

Ako im se ovo dopalo nek’ pogledaju moj sajt. I da li je previše ako tražim od svakog ponaosob da bude ono što potencijalno jeste?

59 Wannabe intervju: Bogdan Radenković
Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.

Editors choice