Dejan Marković je student Elektrotehničkog fakulteta, smer telekomunikacije i informacione tehnologije. Pobednik je međunarodnog takmičenja “Future Friends” održanog u junu ove godine. Sa Dejanom smo pričali o ovom takmičenju, volontiranju, studiranju i njegovim planovima za budućnost. Otkrio nam je kako uspeva da pronađe vremena za brojna interesovanja, kao i koliko je za mlade važno volontiranje, usavršavanje i kreativnost.
WANNABE MAGAZINE: Kompanija BlackBerry i Junior Achievement-Young Enterprise Europe (JA-YE Europe) nedavno su organizovale takmičenje pod nazivom “Future Friends”. Cilj je bio podstaći mlade na razmišljanje o vidovima komunikacije koji će se koristiti u budućnosti. Kao pobednik ovog takmičenja, možeš li ukratko da predstaviš našim čitaocima ideju sa kojom si nastupio?
DEJAN: Pitao sam se šta bi se dogodilo ukoliko bismo mobilni telefon i internet, kao sredstva masovnih komunikacija, zamenili nečim novim, kao što smo pismo zamenili elektronskom poštom? Vođen time i idejom da nauka nema smisla ukoliko ne održava harmoniju sa prirodom, pojavio se MR (Mind Reader) DEVICE, odnosno uređaj za čitanje, tj. dešifrovanje čovekovih misli.
Ukratko, ukoliko bismo uspeli da dešifrujemo impulse koji nastaju pri pomisli na određeni pojam i pretvorimo ih u tekstualne poruke, a njih zatim u zvučne (što je već moguće), mogli bismo da zaboravimo svet komunikacija koji poznajemo. Više ne bismo morali da plaćamo račune za telefon, za interent, poštu… Zašto? Jer nam više ne bi bili potrebni. Praktično bi se ukinuli i računi za organizovanje konferencija i raznih sastanaka. MRD bi suštinski funkcionisao po principu Bluetootha. Konkretno, bili biste Open Mind – za one sa kojima želite i Closed Mind – za one sa kojima ne želite da razmenjujete misli. Važne informacije bismo delili u hodu, bez potrebe da sedimo ispred računara. Dakle, mogli bismo da komuniciramo, bez obzira na kojem delu planete se nalazimo.
Mind Reader Device se zasniva na nekim od Teslinih ideja i patenata. Da li si poštovalac Teslinog rada, pa je inspiracija potekla odatle ili je neka druga osoba tvoj profesionalni uzor?
Da budem iskren, nemam profesionalnog uzora. Poštovalac sam Teslinog rada i smatram ga jednim od najznačajnijih pojedinaca ljudske istorije, ali ipak, nisam dovoljno dorastao upoznavanju njegovog lika i dela na način na koji bih to želeo. Njegov život me ne zanima toliko sa polja Tesle kao naučnika, koliko sa polja Tesle kao čoveka koji je recitovao Geteovog Fausta i postavio sistem naizmeničnih struja. Ali, to je neka druga priča. Iako sam zaista fasciniran nekim od njegovih ideja, mislim da svet nije bio spreman za Teslu tada, a danas još manje.
MR DEVICE ima brojne prednosti, kao što su jeftiniji i napredniji vid komunikacije i mogućnost boljeg razumevanja ponašanja autističnih osoba. Kada bi se tvoja ideja realizovala, misliš li da bi MR DEVICE opstao u masovnoj upotrebi? Da li bi telekomunikacione kompanije doživele krah ili bi korist za ljude ipak bila veća od štete?
Znate kako, sve što ne donosi profit, nije održivo. Ili je tako u kapitalističkom društvu, koje već odavno dominira u svetu. Kada je Tesla rekao da postoji jedan izvor energije na kugli zemaljskoj, koji može biti dostupan svima, besplatno, ukinute su mu finansije za istraživanja. MRD bi na neki način lako mogao da predstavlja krah telekomunikacionih kompanija, što je dovoljno da se nikada ni ne istraži kao patent. No, to ne mora da bude slučaj, ipak je široko polje za nalaženje kompromisa. Kao jedna od prednosti MRD-a, pomenuto je preskakanje jezičkih barijera. Više ne bismo morali da poznajemo neki od svetskih jezika, čuvali bismo svoj, a razumeli sve ostale, barem zvučno. A kao najvažnija stvar, mogli bismo bolje da razumemo osobe sa čulnim poremećajima. Zamislite samo koliko bi realizacija MRD-a bila revolucionarna za neme osobe ili osobe ometene u razvoju, kao i one koji su svakodnevno u njihovom okruženju? Mislim da cilj nauke nije profit, već omogućavanje boljeg života ljudi i obezbeđivanje sigurnije današnjice za nas i bezbednije budućnosti za naše potomke.
Jedan od organizatora takmičenja bila je i Junior Achievement-Young Enterprise (JA-YE Europe), organizacija čiji si volonter. Kada si se uključio u njen rad i koji su njeni osnovni ciljevi?
U rad ove organizacije, tačnije ogranka u Srbiji, uključio sam se 2009. godine, po završetku srednjoškolskog programa “Učenička kompanija” koji se sprovodi u Srbiji od 2002. godine, pod pokroviteljstvom Dostignuća Mladih u Srbiji (Junior Achievement Serbia). Svrha programa je da edukuje i inspiriše mlade ljude da uvažavaju vrednosti slobodnog preduzetništva i da razumeju biznis i privredu. Za sada sam predstavnik mreže bivših polaznika programa – Alumnize.RS, gde od nedavno imam dužnosti Nacionalnog koordinatora. Funkcionišemo u sklopu DMuS, a neki od ciljeva našeg rada su ekspanzija JA-YE mreže i ideje preduzetništva među srpskom omladinom. Želimo da porušimo predrasude vezane za preduzetnike i želimo da podstaknemo bolju efikasnost malih i srednjih preduzeća u Srbiji, i damo svoj doprinos u ostvarivanju konkurentnosti domaćih kompanija na evropskom tržištu. Cilj svega toga jeste osnaživanje i oživljavanje srpske privrede i ekonomije. Posebno ako znamo da čak 99 odsto privrede u EU čine mala i srednja preduzeća.
Da ne bude zabune, JA-YE Alumni Europe (ogranak u Srbiji – Alumnize.RS), nije isto što i JA-YE Europe. Prvu organizaciju čine bivši polaznici programa JA-YE Europe. Takmičenje je nastalo kao rezultat nedavno potpisanog ugovora o saradnji BlackBerrya i JA-YE Europe.
Kao volonter, stekao sam mogućnost da gde god da krenem imam nekoga da me sačeka, ugosti i ponudi prijateljsku ruku
Poznato je da studentima zbog fakultetskih obaveza ostaje malo vremena za bavljenje drugim stvarima. Ti studiraš telekomunikacije na Elektrotehničkom fakultetu i volonter si ogranka organizacije Junior Achievemen-Young Enterprise u Srbiji. Kako postižeš sve to?
U suštini, ni sam ne znam kako. Svima je dobro poznato šta znači ime ETF u Beogradu, i koliko vremena iziskuje studiranje istog. Moram priznati da nije retkost da povremeno zapostavim fakultetske obaveze zbog raznih vanfakultetskih aktivnosti, ali za sada držim neki balans. To prvenstveno postižem zahvaljujući podršci koju mi pruža porodica i osećaju da u životu činim nešto što jednog dana može imati veći globalni uticaj. Naravno, važno je i to što sam se u ove vode uključio još kao srednjoškolac, te nisam morao sada da se dokazujem.
Očigledno je da nisam neko ko se uklapa u klasičan profil čoveka koji studira Elektrotehnički fakultet, jer sam surovo svestan toga da mi niko neće dati posao samo na osnovu diplome. Te priče su prošlost. Srbija više nije zemlja koja ulaže u nauku i privredu, pa da su joj potrebni usko specijalizovani stručnjaci, već sada više nego ranije važi ona stara – Koliko znaš, toliko vrediš. Ipak, znate kako kažu, sve se može kad se hoće. Teško je izbalansirati ove dve stvari, ali dajem sve od sebe na oba polja; videćemo kakav će biti krajnji ishod.
Sada više nego ranije važi ona stara – Koliko znaš, toliko vrediš
U poslednje vreme volontiranje postaje sve popularnije među mladima. Ipak, i dalje postoje oni koji na ovaj vid rada gledaju kao na iskorišćavanje od strane poslodavaca i organizacija. Kako bi ih ubedio da i oni postanu volonteri? Šta bi im jedno takvo iskustvo omogućilo, što recimo ne bi sve desetke u indeksu?
Nema tu mnogo filozofije – volontiranje je dobra stvar, jer stičete veliko iskustvo i ne snosite direktnu odgovornost za propuste u organizaciji. Imate mogućnost da učite na tuđim greškama, da izgradite sebe kao ličnost, da se osposobite za svaki vid komunikacije koji će vam biti potreban u budućnosti, da upoznate neke ljude koji će vam sutra postati poslovni partneri, a neretko i prijatelji. Meni je volontiranje donelo drugačije poglede na svet od onih koje sam imao ranije, a kao najvažnija i najlepša stvar – stekao sam mogućnost da gde god da krenem imam nekoga da me sačeka i ugosti i ponudi prijateljsku ruku.
Neprocenjivo je, barem kada ste u JA-YE Alumni Europe ili lokalno, Alumnize.RS mreži, što bez obzira koliko ste međusobno različiti, bez obzira da li ste iste veroispovesti, kulturnog nasleđa, geografskog područja i sl. to što funkcionišete kao neverovatan tim i za kratko vreme postanete veliki prijatelji, da ne kažem porodica. Ako ništa drugo, volontiranje širi ideju zajedništva i timskog rada. Kako mi volimo da kažemo – Zajedno dostižemo više!
Volontiranje mi je donelo drugačije poglede na svet
Volontiranje ti je omogućilo da stekneš iskustvo u omladinskom preduzetništvu. Da li ćeš posle završetka fakulteta primeniti to znanje u svojoj struci ili imaš neke druge profesionalne planove?
Još uvek ne mogu o tome da govorim. Ne jer nemam plan, već – jer su vreme i budućnost nepredvidivi i čovek treba da bude spreman i na najluđe korake. Takve stvari se nikad ne znaju. Recimo da za sada planiram da iskombinujem znanje koje stičem na fakultetu sa znanjem koje stičem u praksi, a ne tiče se struke. Mislim da u sebi nosim duh preduzetništva, ali ako ne, pokušaću da ga usadim. Videćemo kako će na kraju biti.
Naravno, ukoliko bi mi profesija elektroinžinjera omogućila pristojan i normalan život, barem što se finansijskog aspekta tiče (ostalo zavisi i od nekih drugih faktora), planiram da ostanem u Srbiji i podelim svoje ideje, znanje i iskustva sa nekim budućim snagama kojima ostavljamo sutrašnjicu. Od nas zavisi kako će oni živeti, pa je stoga jedino izvesno da znanje treba koristiti za dobrobit društva i čovečanstva, a ne za lični interes. Ono znanje i veštine koje budem mogao da implementiram u tom smeru, odrediće moje buduće planove.
Jovana Filipović je studentkinja Elektrotehničkog fakulteta, perfekcionista, namćor i statista sreće kao iz Balaševićevih pesama u čijim se stihovima pronalazi. Pevam svoj blues bez namere bitne, za zlo sam teški laik, i možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser. A kao omiljeni stih i moto izdvajam: “Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke. Posvud promašena vrsta, samo retki nađu retke.”
