Wannabe intervju: Eržebet Pap Reljin

Wannabe intervju: Eržebet Pap Reljin

Eržika Pap Reljin je osoba koja osvaja svojom pozitivnošću. Kako kaže, novinarstvom se zarazila kada je počela karijeru na Trećem programu TV Novi Sad i od tada istrajava kao autor i voditelj različitih televizijskih emisija. Inspiraciju za rad nalazi u temama koje bira i sagovornicima različitih stavova koji joj pomažu da što bolje analizira ovdašnje društvene fenomene. Njena aktuelna emsijia “Dokument” tranžira našu prošlost i sadašnjost i otvara neka važna pitanja na koja, ako nađemo odgovor, možemo računati na svetliju budućnost.

WANNABE MAGAZINE: Televizijsko novinarstvo na neki način izabralo je Vas. Ispričajte nam kako ste postali novinar i autor televizijskih emisija.

ERŽEBET PAP RELJIN: “Inficirala” sam se ovim poslom slučajno, kada sam prošla audiciju za nova TV lica na Trećem programu tadašnje TV Novi Sad. Za istrajnost u ovom poslu zaslužan je moj otac. Moj uzor. Objasnio mi je da je ovaj posao, kao i život, nepredvidiv, pun izazova, i da je najvažnija upornost. Često mi je citirao i Čarlsa Darvina – da je život borba.

Radili ste mnoge autorske emisije uglavnom posvećene određenim društvenim fenomenima i promenama. Da li su Vaše ideje uvek prihvatane ili ste morali da se borite za svoje mesto u etru?

Volim ovaj posao, jer naivno verujem da je novinarstvo nedovoljno iskorišćena sila koja ne može da reši problem, ali može da upozori nadležne i javnost da postoji problem koji mora biti rešen. Često sam načinjala teme koje su u početku teško prihvatali, ali ne kažem da su ih odbijali. Posle nekog vremena vidim da te teme preuzimaju i druge televizije, pa po onoj narodnoj ispada da sam kao petao koji rano kukuriče.

Ono zbog čega ponekad osećam teskobu su gordost i površnost, koje su veoma pogubne osobine. Nažalost, u ovoj profesiji postoji ta zamka. Dakle, nema kajanja, ima samo preispitivanja. Pogubno je smatrati da ste najpametniji, a životne okolnosti su me naterale da shvatim da ne zameram sebi stvari za koje mi se čini da je trebalo da uradim ovako ili onako. Sve može da se reši, potrebno je samo malo strpljenja, dobre volje, ponekad i koja suza i uvek osmeh.

Koliko je važno i da li je teško obraditi temu tako da ne nameće nikakve odgovore već samo postavlja pitanja?

“Dokument” je emisija koja je namenjena ljudima koji misle i ne daju svoj um “pod arendu” – kako je pisao Vuk Karadžić. Bavi se analizom društvenih pojava i razgrtanjem ideoloških magli kroz sučeljavanje različitih mišljenja. Mediji moraju da imaju prostor i za različite ljude i drugačija mišljenja.

Da niste postali novinarka čime biste se bavili?

Teško pitanje… zato što “šta bi bilo – kada bi bilo” nekako uvek može da zavara misli. Ali, ako već dajem mašti prostora, onda bih volela da sam kreator parfema. Mirisi mogu da pokrenu razne emocije i uspomene. Na primer, kada pomirišem parfem “Tosca”, uvek se setim svoje bake Ilone, “Čarli” je asocijacija na mamu, “Pino Silvestre” (verovatno miris skoro svih tata iz vremena socijalizma) podseća na tatu, “Drakar Noar” na Sinišu (mog muža), “Vanderbilt” na slatke osamdesete, a “Trezor” na omražene devedesete. To je ozbiljan posao; nikako ga ne možemo svesti samo na poznavanje hemije, ima tu i muzike (ne kaže se bez razloga – kompozicija parfema), psihologije, filozofije i dobro skrojene propagande. Ili bih volela da sam istoričar umetnosti, jer mi se čini da je istorija umetnosti kao nauka iskrenija od klasične istorije.

Novinarstvo nije posao od devet do pet Wannabe intervju: Eržebet Pap Reljin

Novinarstvo nije posao od devet do pet

U intervjuu koji ste dali za Politiku 2008. godine rekli ste da se Vaš životni moto ogleda u Hajdegerovom citatu: “Ne pobeđuje dobro, već težnja za dobrim”. Da li je takav moto “neprilagođen” u odnosu na svet u kakvom živimo? Dolazi li težnja za dobrim danas do izražaja?

Pitanje dobra i zla nije tako jednostavno kao podela na crno i belo. Svako ko želi da radi svoj posao čestito je neprilagođen. Srećom, još uvek postoje dobri ljudi. Težnju za dobrim sam veoma često sretala kod sagovornika emisije “Dokument”. Dr Divna Vuksanović, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti, primer je neverovatne pameti i hrabrosti. Da je ovde više pameti, bila bi ambasador u Londonu. Takva je, recimo, i ekipa okupljena oko nevladine organizacije “Mladi grašak”, koji su odreda svi različiti, duhoviti i pametni. Pravnica Snježana Jolić je neverovatno vedra i duhovita osoba, koja i pored hendikepa živi punim plućima.

Na tom spisku su i: profesorka Ljiljana Pešikan Ljuštanović, koja osvaja svojom oštrom misli; psiholog Vladan Beara, koji istrajava u borbi za resocijalizaciju ratnih veterana; poznati pilot Stevan Popov, koji je posle pesimistične prognoze lekara rešio da mora da živi, doktorka Zorica Kuburović, koja radi u hitnoj pomoći i piše bajke i istorijske romane; psiholog Aleksandar Šibul, koji je bio pravoslavni sveštenik; pokojni profesor Petar Bokun, koji je bio beskrajno duhovit sagovornik; Zoran Kostić Cane svojim pogledom na pravoslavlje; istoričari Predrag Marković, Čedomir Antić; istoričar umetnosti Nebojša Milenković; dostojanstveni nekadašnji pokrajinski političar Mirko Čanadanović; politikolog  Marina Raguš, koja je sigurnu poziciju u stranci i politici iz principa ostavila; profesor Fakluteta političkih nauka Vlada Pavićević, čije vreme tek dolazi. Svako od sagovornika mi je pokazao težnju ka dobrim. Izuzetno je malo onih koji tu težnju nisu pokazali.

Da možete, kako biste reorganizovali program domaćih televizijskih stanica?

Za početak najvažniji, a bojim se i najteži korak je departizacija uredničkih mesta. Time bi počela mukotrpna borba za izgubljenim dostojanstvom profesije. Što se tiče programskog sadržaja, e to je već lakši deo posla. Često se u tom smislu dešava oktrivanje tople vode, ali recept je veoma jednostavan: brz, nepristrasan informativni program. U tom smislu primetila sam da su se kod nas neke stvari žanrovski obrnule. U informativnom programu se forsiraju mladi koji još uvek nemaju sasvim izgrađen profesionalni ugled i stav, pa samim tim ne ulivaju gledaocu poverenje. Nisam isključiva i ne smatram da to treba da bude imperativ, ali i o tome treba promišljati. Volela bih zabavni program koji je očišćen od banalnosti i ispraznosti i pod obavezno bi morao imati duhovitog urednika. Uvela bih dokumentarni program koji bi trebalo da afirmiše pre svega mlade autore, jer treba raskrstiti sa stavom koji je po mom mišljenju prevaziđen – da dokumentarni program treba da stvaraju samo stariji i iskusniji. Zahvaljujući kablovskoj televiziji i internetu u prilici smo da vidimo kako to rade televizije koje imaju odličan program, a tome bi trebalo težiti.

Za emisiju “Dokument”, čiji ste autor na RTV, publika uglavnom ima samo reči hvale. Da li vam je to dodatna motivacija i pomaže li kad ponestane inspiracije?

Živim u Srbiji, pa u tom pogledu uvek ima inspiracije. Pohvale gledalaca su uvek važne, jer se često zaboravlja da program stvaramo za publiku, a ne za urednike i političare.

Radimo za publiku ne za urednike i političare Wannabe intervju: Eržebet Pap Reljin

Radimo za publiku, ne za urednike i političare

Kako provodite slobodno vreme?

Upoznala sam jednu devojčicu koja je rekla da kada je duša boli voli da pojede čokoladu. Moram priznati da to i nije tako loš pogled na svet. Jako je važna i elegancija, pomalo zaboravljeni pojam. Sa njom se lakše podnosi dan. Volim i cipelice, ali đon kao karakternu osobinu ne volim. A najviše radosti i veselja mi donosi labrador Lale, moj ljubimac koga sam dobila na poklon od kolege Ivana Obrenova. Lale me je naučio da drugim očima posmatram životinje.

Bez čega nikako ne biste mogli?

Bez sunca, vode, vazduha, Siniše i Laleta.

Šta biste poručili mlađim kolegama i koleginicama koji se tek odlučuju za svoj profesionalni put?

Novinarstvo je, možda i više nego neke druge profesije, doživelo težak sunovrat poslednjih 20 godina. Biti novinar je nekad značilo pripadati intelektualnoj eliti. Bile su pristojne plate i postojala je mogućnost da se menja svet. Danas je ono lako podložno pritiscima političke, estradne i ekonomske kvazielite, i to je zanimanje koje je malo plaćeno, a u pojedinim slučajevima uz to je i posao viskog rizika.

Setila sam se kako je Jelena Karleuša izjavila da je htela da bude novinar, ona bi to i bila, i tom prilikom “dobronamerno” je novinaru naglasila da treba da savlada svih šest padeža! Hoću da kažem da ima zalutalih u ovoj profesiji iz ko zna kakvih razloga. Nažalost, nikada nije bilo lako biti novinar u Srbiji. A svakako neće biti lako i dalje. Biti objektivan novinar danas je veoma teško, ali nije neizvodljivo, dok čekamo da institucije rade posao za koji su plaćene, dok se ne popravi materijalni status novinara, dok se ne sazna u čijem su vlasništvu pojedini mediji i ko ih kontroliše. Znam da će to delovati naivno, ali savet mlađim kolegama bi bio: potrebno je pre svega da volite taj posao i da postoji veća solidarnost među kolegama, jer to nije posao od devet do pet, ne ostavljate ga za sobom kada izađete iz redakcije.


Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.