Wannabe intervju: Gala Čaki

Wannabe intervju: Gala Čaki

Umetnost iznova i iznova ulepšava svet u kojem živimo. Udahnite još jednu lepšu stranu života inspirisanu magičnim likovnim delima.

WANNABE MAGAZINE: Umetnost i ti. Kako je počela vaša priča?

GALA ČAKI: Sada je stvaranje, pokušaj stvaranja, a nadam se jednog dana umetnost. Jedino kroz likovno stvoreni proizvod mogu da budem vođena svojom individualnošću. Kako je likovni rad ponikao u duhu, on se nalazi na višem stupnju u odnosu na ma koje delo prirode, te se odmah javlja verovanje da sam sposobna da stvorim nešto moćno, što ima sopstveni sistem bivstvovanja, nezavisno od bilo kog drugog. Kada likovni rad nastane, on postoji čulno, ali postoji radi nečeg nečulnog, radi duha koji delo oseća kao svoju potrebu, kao nedostatak sopstvene egzistencije. Neegzaktnost likovnog stvaranja jedino je što me navodi da svoje sisteme razmišljanja činim složenijim i time istražim najskrivenije fioke svog bića.

1.Pejzaz Wannabe intervju: Gala Čaki

Čar stvaranja ogleda se u posedovanju moći izgradnje sopstvenog sveta, kojim se suprotstavljamo realnom svetu, ali je u isto vreme i ključ za razumevanje tog, njoj suprotstavljenog, sveta

Počelo je davno, iscrtavanjem svakog mogućeg zida u kući, neodvajanjem od papira i bojica po ceo dan, crtanjem silnih repeticija bliznakinja, sve do završetka zrenjaninske gimnazije, kada nisam znala ko sam i čemu zapravo želim da se posvetim u životu. Slučajno sam otišla kod jednog profesora koji me je uveo u svet crteža i slike, nakon čega sam počela da poimam stvarnost na jedan drugačiji način. Upravo sam tada počela da osluškujem sebe, postavljam sebi pitanja i dobijam odgovore za koje nisam znala da čine mene. Zahvalna sam mu na tome.

Paletu tvojih radova, između ostalih, čine i fantastični portreti i pejzaži. U čemu je posebnost jednog i drugog izražaja?

Serije portreta i pejzaža nastaju periodično i ne kao odraz mog glavnog interesovanja već više kao udaljavanje od glavnog projekta kojim se bavim u datom trenutku. Na tim serijama vidljivo je moje stanje, izazvano najčešće nekim tragičnim događajima u mom životu, te one dođu kao potpora za pražnjenje. Serija pejzaža “Sahrana” predstavlja na simboličan način slike sa poslednjeg ispraćaja mog prijatelja. U tim radovima ne postoji mesto za razmišljanje, slike same proizilaze iz mene.

Koliko je potrebno vremena od ideje do realizacije jednog umetničkog poduhvata? 

Svaki likovni rad jeste čvrsto tkanje crteža i misli, koje predstavlja izvesnu moć nad stvarnošću. Sam rad ne nastaje samo naporom povezivanja i konstruisanja misli, naporom koji može potrajati nedeljama, mesecima ili godinama, već nastaje tako što treba biti prisutan u trenutku stvaranja dela. Razvijanje ideje za master projekat “Prostorni odnosi likovnog dela” trajalo je oko godinu dana, a realizacija oko dva meseca. Što je težina projekta veća, realizacija je složenija i duža.

Postoji li nešto što se zove “omiljena tehnika” i “omiljeni materijal”? 

Nisam od onih koji stagniraju na određenom načinu stvaranja, ili korišćenju određene tehnike. Volim boju i miris bitumena, tu njegovu sočnost i težinu. Moje stvaranje odlikuje se serijskim proizvođenjem crteža. Kažem proizvođenjem, jer radim vrlo brzo, te se serije sastoje od ogromnog broja crteža. Crtež je esencija, te njegovo stvaranje ne nastaje razmišljanjem, on se sam rađa. Moji radovi se odlikuju velikim brojem slojeva, te koristim razne materijale kako bih sam papir što više izdeformisala. Sa platnom je bilo drugačije, sve dok nisam naslikala sliku od 17 metara kvadratnih. Naslikala sam zapravo 54 slike na jednom platnu, a svaka slika zabeležena je fotografijom. Tek tada sam se oslobodila i počela da tretiram sliku kao crtež, slobodno.

2.Pejzaz Wannabe intervju: Gala Čaki

Sem natopljenosti bojom i raznim materijalima, način gradnje mojih slika i crteža vrlo je gust, te se često kod ljudi stvori neki vid nemogućnosti potpunog sagledavanja rada

Tvoj master projekat koji je održan u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu privukao je veliku pažnju u umetničkom svetu. Možeš li nam reći nešto više o njemu?

Master projekat “Prostorni odnosi likovnog dela”, održan 6. decembra 2011. godine u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, osmišljen je kao prostorno-ambijentalna instalacija kroz koju sam nastojala da prikažem slojevitost mog likovnog dela. Instalacija ne predstavlja samo prost skup više objekata već prostorno zavisan odnos više objekata između kojih postoji međuprostor.

Unutrašnjost je raščlanjena na tri značenjska sloja/prostora i jedan međuprostor, sastavljen od devet komada platna, na kojima se projektuju 54 sloja likovnog dela, tačnije, uljane slike, i prostora u koji zalazi sam posmatrač. Prednji prostor projekta predstavljen je u vidu slikane površine, dimenzija 850×200 cm. Prednji prostor simbolizuje spoljašnji pokrivač unutrašnje istine, koju predstavlja crtež. U međuprostoru kao nepredstavljivom prostoru ja prikazujem slojeve svog likovnog dela kroz video-rad. Video-rad je satkan od 54 sloja/fotografije same uljane slike.

Master rad zavrsna uljana slika Wannabe intervju: Gala Čaki

Master rad, završna uljana slika

Moj cilj je da predstavim nepredstavljivo, jer smo svi upoznati sa konačnošću likovnog dela, a retko ko može da spozna sam proces i igru njegovog  nastanka. Esencija se ogleda u rasprostiranju tankog sloja boje, zapravo jedne minijature, u ogromnom prostoru muzeja, kako bi posmatrač mogao doslovno da zađe u samo likovno delo. Pretpostojeći prostor jeste prostor crteža, koji je predstavljen u vidu izvezenog linearnog crteža na tilu, a sama postavka je na suprotnoj strani od postavke uljane slike. Osvetljenost crteža je neophodna, jer je jedino tada omogućeno saznanje.

Pomoću svetlosti, mi neposredno vidimo suštinu crteža bez mišljenja. Opsesija da sagledam svoje likovno delo odjednom navela me je na konstataciju da jedino svetlost daje mogućnost da se to postigne. Instalacija ima odlike skupnog likovnog dela, jer su u njoj povezani različiti fenomeni kao što su prostor, svetlost, zvuk i kretanje posmatrača.

Cilj mog istraživanja jeste dovođenje u pitanje logike stvarnosti prostora, a to ukazuje na svest o drugoj stvarnosti. Raščlanjivanjem slojeva jednog likovnog dela, ja ukazujem na koji način to delo bitiše, kako deluju odnosi unutar njega i ukazujem na crtež kao suštinu jednog likovnog dela. Interesovanje za predstavljanje prostora koji je nepredstavljiv i nevidljiv proizilazi iz konstatacije da se i samo biće sastoji od više različitih slojeva.

Na kom projektu trenutno radiš? 

Trenutno istražujem zvuk, pojam beline i japanski jezik kako bih upisala doktorske studije u Tokiju. Interesovanje za stvaranje zvučnih instalacija usledilo je nakon upoznavanja muzike Karlhajnca Štokhauzena (Karlheinz Stockhausen). Ono što me je privuklo u njegovom radu jeste apsurdna pretencioznost u nastojanju da muzika bude veća od onog što realnost može da ponudi. Raščlanjivanje svog bića u likovnom smislu nepotpuno je bez zvuka, te ću nastojati da se edukujem i u sferi zvuka, kako bi moje instalacije bile što složenije i potpunije.

Koja bi bila tvoja poruka svim mladim i talentovanim umetnicima?

Ako želimo da budemo obogaćeni shvatanjem beskrajnih, okružujućih i nepoznatih stvarnosti, mi moramo dati jednom umetničkom delu unutrašnji prostor, prostor koji ima svoje biće u nama. Mi možemo spoznati svoje biće jedino ako sebe uhvatimo u tom biću bez granica. Moj cilj je da otvorim svoj svet stvaranja drugim ljudima i ponudim im mogućnost zalaženja u njega, što omogućava posmatraču da se i on sam otvori za svoja zatvorena, skrivena mesta. Moja poruka stvaraocima jeste da pokušaju da izazovu u sebi ona najsnažnija osećanja i da ih takve prenesu na podlogu kako bi drugi mogli to isto da dožive. Poenta je da posmatrač oseti snagu osećanja koje je nadvladalo stvaraoca. Sve drugo, po mom mišljenju, nije stvaranje.


Jovana Katić - Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.