Ona je Nina Antonia, pisac i novinar, najpoznatija po biografijama Džonija Tandersa i benda The New York Dolls, svedok jednog davnog, ali nezaboravnog vremena. On je Džerom (Jerome Alexandre), frontmen londonskog trija The Skuzzies, čovek sa pravom pričom, original u moru plagijata. Kako su se našli, kako je sarađivati sa najpoznatijim i najpriznatijim rokenrol imenima svih vremena saznaćete u ovom intervjuu.

WANNABE MAGAZINE: Nina, najpoznatija si po biografskoj knjizi o “profesionalnom narkiću rokenrola”, Džoniju Tandersu (Johnny Thunders). Šta te je u Džonijevoj ličnosti podstaklo da napišeš njegovu biografiju?

Nina: To kako je Džoni Tanders svirao gitaru, navelo me je da napišem biografiju. Neverovatno koliko je imao stila i kako je bio uticajna ličnost, i ostao do danas. Džoni je bio drag dečko… da nije, ne bih marila toliko. Nisam sigurna da mi se dopada opis “profesionalni narkić rokenrola”. Nisam čula taj nadimak ranije. Ispada da mu je drogiranje bilo posao, umesto opasna zavisnost koju, nažalost, nije mogao da pobedi.

Johnny Thunders Nina Antonia hugs11111 Wannabe intervju: Nina Antonia & Jerome Alexandre

Nina i Tanders u zagrljaju, photo credit: John ‘Boogie’ Tiberi

Kako je bilo nalaziti se uz Džonija Tandersa?

Nina: Tužno i srećno. Kao da pokušavaš da ostaneš na nogama usred kovitlaca. Džoni je ostavio traga u životima mnogih ljudi.

nina4a11111111 Wannabe intervju: Nina Antonia & Jerome Alexandre

Dama u svetu panka, photo credit: Sam Collins

Džerome, kako ste se upoznali Nina i ti? Pitanje za Ninu, da li si u njemu videla delić Tandersa?

Džerom: Upoznao nas je zajednički poznanik u prostoriji za vežbanje koja se nalazila u ulici Denmark (Dennmark Street). Čudno je što se nismo ranije sreli, jer sam takođe poznavao Pitera Pereta (Peter Perett) i redovno posećivao kuću u stilu Ašera dok ga je intervjuisala za biografiju “Fatalni muškarac” (Homme Fatale). Od malena sam ljubitelj njenih knjiga i znao sam da će nam se putevi spojiti. Sreli smo se nekoliko puta posle proba i ubrzo počeli zajedno da živimo leta 2006. Da se nismo upoznali, verujem da bih bio mrtav, u zatvoru ili još gore…

Nina: Da li vidim delić Tandersa u Džeromu? Pa, obojica su zaista uzbudljivi na sceni i volim momke koji imaju stav, ali Džerom je svoj čovek. Ne zanimaju me Tandersove kopije. Osvojio me je šarmom jugoistočnog Londona, koji nosi u sebi.

zzzzz2 Wannabe intervju: Nina Antonia & Jerome Alexandre

Džerom drži do svog imidža glam rock zvezde

Džerome, kako si se našao u muzici? Potičeš li iz muzikalne porodice ili su uticaji došli sa strane?

Džerom: Majka mi je radila u studiju Anderhil (Underhill) u Blekhitu (Blackheath). Tamo su redovno probali Igi Pop (Iggy Pop), Lu Rid (Lou Reed) i Dejvid Bouvi (David Bowie). Sećam se da mi je Igi Pop čitao priču za laku noć. Otac mi je bio poznati bubnjar i svirao sa Robertom Plentom (Robert Plant), Kiling Džoukom (Killing Joke) i Džefom Bekom (Jeff Beck), da navedem samo zvučnija imena. E, sad, za one koji misle da sam imao sreće, napominjem da sam oca video samo dva puta i to tek u skorije vreme. Kažu da krv nije voda, ali moj muzički razvoj tekao je u samoći, kad su klinci đuskali uz Majkla Džeksona (Michael Jackson), ja sam proučavao Elvisove (The King) pokrete iz rane faze. Imao sam sreće da vidim grupu kao što je Death in June kad sam imao četrnaest, a već sam izlazio u klubove u kojima se svirala dobra muzika, od Virgin Prunes, do The Clasha.

za Wannabe intervju: Nina Antonia & Jerome Alexandre

Džerom kao podrška Doertiju, sa bendom The Skuzzies

Kada si tek upoznao Ninu, šta si prvo pomislio: “Zgodna je, zar ne” ili “Oh, pa to je Nina Antonia… prijateljica Džonija Tandersa”?

Džerom: Zarekao sam se da neću udostojiti odgovora one koji me to pitaju.


Džerome, tvoj bend The Skuzzies, objavio je prvi singl još 2008. godine. Da li si zadovoljan slavom koju ti je singl “Nezadovoljni” (Dissatisfied) doneo?

Džerom: Da, osetim pravo zadovoljstvo kad vidim publiku i ljude koji znaju reči. To što je reakcija tako emotivna dokazuje da sam nešto dobro uradio. U svakom slučaju sam zadovoljniji sada nego kada sam pisao tu pesmu, a što se tiče slave, ne vidim sebe kao nekog “slavnog”. Čudno je, odem do prodavnice i ljudi me zaustavljaju da im potpišem sliku. Potpisivao sam albume i nadobijao se pisama. Slava ima razna obličja i kao da je najjači afrodizijak. Sećam se kad sam upoznao Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse) i video mnoštvo paparaca koji joj praktično kampuju ispred kuće. Pomislio sam, taj nivo slave je mnogo napadan i strašan, jer nema dugmeta kojim možeš da je isključiš. Pa čak i kad bi mnogi poželeli da mogu, postaje kao navika i na kraju donese više štete.

Pitanje za oboje, kakva je bila Ninina uloga, u smislu podrške, pre nego što je Džerom izašao na scenu sa Mikom Džonsom (Mick Jones), a sada sa Bilijem Ratom i Stivom Diorom (Billy Rath, Steve Dior).

Nina: Ja sam tu samo da ga podsetim da ponese lak za kosu.

Džerome: Kao što sam već pomenuo, da se Nina nije umešala, sumnjam da bi se išta od ovog dogodilo. Ne bih mogao da postanem umetnik koji sam danas, bio sam na veoma žestokom putu samouništenja. Nisam prestao da sanjam, sećam se dok sam živeo u skvotu, da sam ležao na krevetu i slušao “The Bankrobber” od The Clasha. A taj skvot je baš u blizini gde se snimao spot za tu pesmu. Zatvorio bih oči i kao mnogi fanovi zamišljao da sviram na sceni sa Mikom Džonsom. Tri godine kasnije, stvarno stupam na scenu i baš tu pesmu sviram sa njim na Memorijalu Džoa Stramera (The Joe Strummer Memorial). Kakva pomisao da će se sve tako završiti. To me ispunjava i nikada neću zaboraviti. Sviranje sa Bilijem Ratom iz Hartbrejkersa (Heartbreakers) Džonija Tandersa ne bi propustio ni za šta na svetu. Srećom znam sve pesme napamet, pa sam odmah uskočio kad me je Stiv pozvao.

1a Wannabe intervju: Nina Antonia & Jerome Alexandre

Henkok i Napoleon: Piter i Džerom nakon 15 sati u studiju

Radili ste i sa Piterom Doertijem (Peter Doherty), jednim od najpoznatijih “loših momaka” rokenrola. Recite nam kako je bilo raditi sa njim, da li je bilo zabavno?

Džerom: Piter i ja smo prijatelji već deset godina, stvarno je drag i osetljiv tip, a mnogo mi je pomogao. Jedne noći, pre nekoliko godina vozili smo se ka studiju Mika Vitnola (Mik Whitnall). Pustio sam Piteru “On the Corner” i stvarno mu se dopala. Nekoliko meseci kasnije, svirao sam je uživo na podršci bendu “Babyshambles”. Snimili smo je, godinu dana kasnije, kad je Mik postavio studio u Piterovoj kući na selu. Da li je bilo zabavno? Sa Piterom nikada nije dosadno, ume da me nasmeje i kao retko ko izvede iz potištenosti. Pre nekoliko meseci dogovorio sam se s njim da se nađemo u Kamdenu (Camden). I dok sam išao ulicom, vidim ga kako se klati na banderi i peva “ON THE CORNER!!!”, sa onim šeretskim osmehom koji opčinjava dame… pa i momke.”

Da li nameravate da i dalje sarađujete sa Piterom Doertijem?
Džerom: Nikad ne reci nikad. Ko zna šta će sutra doneti. Ipak, “On the Corner” je zavet tog vremena kada smo radili zajedno i zauvek će mi ostati u sećanju. Napisao je sjajan uvod u Nininu novu knjigu “Jeunesse Brulee”.

811 Wannabe intervju: Nina Antonia & Jerome Alexandre

Srećni zajedno, photo credit Tommy Kenny

S obzirom na hiperprodukciju u današnjoj muzici i stvaranje instant zvezdica, koji bendovi su budućnost rokenrola, po vašem mišljenju?
Nina: Ne vidim da je iko budućnost rokenrola. Nema budućnosti. Ne znači da danas nema dobrih poput The Skuzzies. Volim i Dead Weather, Queens of the Stone Age, Brian Jones Town Massacre i Mikija Avalona (Mickey Avalon). Otvorena sam za iznenađenja, ali teško me je zadovoljiti.

Džerom: Trudim se da ne razmišljam o budućnosti. Bavim se sadašnjicom i puštam da bude kako bude.

Kako je to biti pank-rok zvezda sa snažnim glem-rok imidžom u XXI veku?

Džerom: Nadahnjuje me pank i rani glem (NY Dolls, Bolan, Bowie, Roxy Music), ali ne pripadam nijednoj kategoriji, jer volim da sam iznad definicija. Niti ćeš me videti sa šmekerskim čekinjama od nebrijanja, bradom ili bože-me-sakloni onim što nosi The Darkness.

Pank vam je utočište, kad je posredi muzika, a koje druge žanrove volite da slušate? Da li mislite da u muzici ne bi trebalo da ih bude?

Nina: Pank nikad nije bio moje utočište. Stvarno sam mu bila posvećena u nekim vidovima, ali nikad mi nije pružio dom. Više volim knjige. Glavno što sam naučila iz panka je to da ako zaista nešto želiš, moraš to i da probaš. Ne cenim ljude po diplomama. Mnogo je bolje živeti, nego studirati. U Britaniji moraš biti bogat da bi završio fakultet. To je sad statusni simbol. Moj stav je pankerski. Sve dovodim u pitanje. Žanrovi su reklamni trik, to je sve kapitalizam i marketing.

Džerom: Nažalost, pank je postao ono protiv čega sam se pobunio. Išli smo, tu skoro, na književni ručak Džona Lajdona (John Lydon), uglavnom zato što se delilo piće. Prodavao je knjige po 400 funti. Još gore je to što ima mnogo onih koji nikada nisu imali veze sa pankom, a slade se njegovim lešom. Što se muzike tiče, vidim jedva šačicu grupa koje su mi se dopale, i mnogi ne dozvoljavaju da ih to vreme određuje. Sviđa mi se izvorna američka definicija izraza.

Šta dalje nameravaju The Skuzzies i kada ćemo moći da pročitamo nešto novo, Nina?

Džerom: Što se tiče The Skuzziesa, to je sveža krv, novi život i novi nastupi, a ako se zvezde poklope i novi album. Već sam pripremio materijal. Neophodan nam je i agent, voleli bismo da sviramo po Evropi.

Nina: Trenutno radim na novoj knjizi “Jeunese Brulle” (Spaljena mladost). Sastoji se od četiri dugačka eseja o Mišel Breton, Nensi Spandžgen, Niko i Piteru Doertiju (Michele Breton, Nancy Spungen, Nico, Peter Doherty). To je priča o ceni prevazilaženja, o ljudima koji su sve dali da bi ispunili snove. Biće dostupna na proleće sledeće godine kod Camion Blanc u Francuskoj i The Ship’s Cabin u Britaniji. Raspituju se i iz Amerike. Za više informacija posetite sajt.

Konačno, za kraj, s obzirom na jaku tradiciju panka u Srbiji, kada mislite da biste mogli da dođete na svirku?

Dž: Znam koliko i ti. Voleo bih da sviram u Srbiji i mislim da bi Srbi, pre nego neki drugi, mogli da se nađu u našim idealima. Prvi album možete nabaviti preko izdavača Easy Action ili na Amazonu.

N: Volela bih da imam nastup u Srbiji. Džerom mi svira, daje ton, malo daha književnosti da zagreje srca u Srbiji.


Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)

Preveo sa engleskog: Ranko Trifković


Editors choice