Zamisli život u ritmu muzike za ples

Zamisli život u ritmu muzike za ples

Slušaj ljubav kako dolazi

ljubav će nas jednog dana voditi

iz daljine ponekad se čuje glas

strpi se još malo, doći će red na nas…

Kada se najmanje nadate, dobijete neki znak. Volim male, nevidljive i tajne znake koji se prosipaju svuda oko mene. Ako sam nepažljiva, ako nisam “in the mood”, što bi rekli, ne primetim ih. Dešava se to i meni. Pa ne mogu uvek da budem dobro naštimovana, to vam je isto kao i sa instrumentima, ne svirate neko duže vreme i više ne zvuče isto. Jesam li u pravu? Zar nismo svi takvi?

“Ti i ja, sunčan dan, eto razloga za smijeh

mislit’ svojom glavom ponekad nije grijeh

kad bi mene pitali

svi bi stalno plesali”… I onda vi pomislite kako ja sve vidim na neki siv i crn način. E, pa, niste u pravu. Uopšte nije tako. Ja uvek vidim lepe stvari, verujem u lepe stvari, sanjam samo lepe stvari, isključivo dobre, vesele i vedre puštam da mi prilaze. Pusti mi pesmu, ja ću da ti napišem priču. To je mali tajni znak. Moj, tvoj… naš. Hajde, ne budi okrutan. Smekšaj srce lepim, umij se nežnošću sa mojih usana, nasmej se. Volim da te slušam kako se smeješ, onda i meni mamiš osmeh. Jesam li ti to rekla? Nisam. Eto, sad ti kažem. Ima nešto posebno u tvom smehu, nešto što me zagolica iznutra, nešto što mi srce natera da zalupa jače, što me navodi da ti se bacim oko vrata i ljubim te. Ja uživam u prepuštanju, malim trenucima koji mi greju dušu, uživam u sitnim znacima koje sakupljam onako u prolazu, koji mi sami padnu u krilo. Uživaj i ti u onima koje ti ja poklanjam. Nekad ću možda da se obeshrabrim, nekad ću možda da krenem da padam, ali tu sam, nije to zato što sam prestala da verujem, što više muziku ne čujem, što sam ostala bez ljubavi za tebe. Ne. Nekad mi samo treba malo više tebe. Nekad mi treba malo više tvog smeha, malo više tvog dodira, malo više tvojih usana, malo više tvog glasa i razgovora sa tobom, nekad mi treba da čujem smeh kako se kotrlja u pozadini priče pa da znam da se sprema trenutak za pamćenje, za beleženje na posebnom parčetu papira, onom večnom. Svi su trenuci sa tobom posebni, sjajni, ali nekih ima što su mi se uvukli pod kožu pa ih želim još. Mnogo više. Ti su posebni, moji, na njih sam ljubomorna ako ih nekome drugom pružaš. Opasno ljubomorna. Da, umem i takva da budem. Shvataš to? Moj omiljeni, kome sam se ipak vratila (ono što volim ja ne napuštam, nikad, upamti to) napisao je jedan red…

“Miroslav Mika Antić

Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima.

A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.”

… ali veruj mi, ja ne želim da odem nigde. Ja želim da sam tu, da si tu, da smo nas dvoje tu. Stalno. Čemu potreba da odem(o)? Ima li svrhe? Hoće li nam biti lakše? Hoće li nas tako manje boleti? Hoće li to u nama izbrisati sve lepo što čuvamo jedno za drugo, svu nežnost, sve želje i snove? Neće… znamo i ti i ja da neće… Samo ja nekad, eto, povilenim, onako… iz ljubomore valjda… otkud znam… ma znam, zato, a i zbog toga što se osetim samom, što nekad poželim da ne osećam samoću, što nekad poželim mnogo toga. Nije to ništa što drugi ne žele, niti sam ja jedina. Zar ne misliš tako?

“Slušaj ljubav kako dolazi,

ljubav će nas jednog dana voditi

iz daljine ponekad se čuje glas

strpi se još malo, doći će red na nas”

Postoji jedan trenutak. To je kada se pogledamo, pa pogled preraste u zagrljaj, u neku iskru koja krene da tinja, koja nas nasmeši i golica, koja kao da nas mami… mene tada mami da ti se približim, uh… nemaš pojma. Tada, kao da sve prestaje da postoji, tada vreme stoji, tada bih zaključala vrata i ne bih ti dozvolila da izađeš iz mog pogleda. To je poseban trenutak kada te opasno želim, kada mi ništa nije bitno, kada si samo ti bitan. To je trenutak kada ti treba da prihvatiš moj pogled, zgrabiš me i ne pustiš. Shvataš? To je taj naš trenutak. Ništa drugo tada ne sme da postoji. Niko. Nemoj u sebi ubijati želju za mnom. Pusti je na slobodu, pokloni mi je, baci mi je u lice, uvij me u nju. Želim je. Želim te.

Ima još nešto… ma ima toliko toga… Recimo, onaj momenat kada sedimo u vremeplovu jedno kraj drugoga, pa kreće “osećam i znam” onaj osećaj koji te golica iznutra, tako divno greje, koji te nosi na krilima ljubavi, pa te ja krišom pogledam, jer ne mogu da te ne gledam, ne mogu da odvojim pogled od tebe, razumeš? Mamiš me da te gledam, gledala bih te stalno, neprestano… upila bih te pogledom u takvim trenucima, uvukla u svoju dušu i nosila uz sebe gde god krenem. I tada krenu da se dešavaju ta razna “tvoja” čudesa, zar ne? Dodir prstima, nesvesno posežem za tobom, nesvesno te tražim. Nesvesno moje telo kreće ka tvome. Traže se neprestano, osećaš? To je taj čudesni osećaj. Naš osećaj… Neko meni izuzetno drag je rekao jednu rečenicu: “Ti – mali lopov, a on, nežno nagnut, obožava te pogledom.”, jao, kako to zvuči… Roman da napišem od te rečenice! Strast i ljubav. Pomešano… A u tim trenucima srce mi izleće na usta, a ti propadaš u zemlju kada te pogledam, zar ne? Priznaj. I kako onda da kažem danas neću da volim. Ma daj… nema šanse… Možeš li ti to? Možeš li ti da se isključiš? Možeš li ti sada, ovog momenta da kažeš neću da te volim, idem…? Čisto sumnjam. Možeš, znam da možeš. Rekao bi mi, pa bi se iza prvog ćoška raspao kao i ja. Ne znam ko bi nas sakupljao posle?! Niko nas ne bi sakupio. Zato ja imam predlog. Jedan divan, lud, ali jedini savršeno odgovarajući.

slušaj ljubav kako dolazi Zamisli život u ritmu muzike za ples

Slušaj ljubav kako dolazi

“Ne govori ništa, prepusti se, uhvati ritam

nitko nam ništa ne može, uhvati ritam

sanjaš o lijepim stvarima

zar ne znaš da su one u nama.”

Prepusti se… Prepustiću se… Voli me… Voleću te… “Igraj svoju igru, opusti se, uhvati ritam, nitko nam ništa ne može, uhvati ritam, prije ili kasnije bit će svima jasnije”… Ima li još nešto na ovom svetu što bi me/te činilo toliko srećnom/nim? Ima li još nešto na ovom svetu što mi je toliko bitno, važno, posebno, potrebno, za čim ginem, što me opseda u snovima, što me opseda na javi, što mi golica maštu, misli, dane, noći, sve moje? Nema! Jedino ti, jedini ti. Upamti to dobro. Ne zaboravi. Pokloni mi ceo svet prepuštajući mi se!

Muzika: Parni valjak, “Uhvati ritam”


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…